Српски сион

Бр 6

„СРПСКИ СИОН".

Стр . 93.

него је Србин морао очима гледати и ушима слушати недела римских катихета и калуђерица, који су српску дечицу својој вери училп и својој цркви приљубљивпли. који су их гонили у своју цркву, да тамо клече и моле неке њине крунице и т. д.; — болело их је, што у случајевима кад нашег човека у Вараждину и самрт снафе, сродници му нису знали, како ће и од куда ће свога свештеника да добаве, да учини што самртну треба; нит' како ће с. друге стране срце немилостивих рнмских свештеника умилостивити, да дозволе да се- у њиховој цркви самрт дотичнога звоном огласи и тело до вечне куће иснрати. Све ово гануло је у првом реду побожно срце Огњеслављево, на је смишл>ао и размишљао, како би и Вараждински Срби до свију оних благодети дошли, које њихова друга браћа шнром Српства у нуној мери уживају. У то име сазва он у очи Никоља-дне (5. Декембра) 1882. г. све тадање виђеније Србе Вараждинске на збор и договор, на им предложи, да се с обзиром на приличан број Србадије устроји Црквена онштина, којој ће бнти задатак, да се ностара о уређељу ма како скромне ирпвремене капеле у Вараждину, где би но гдекоји калуђер ЈГеиавински макар само о већим иразницима богослужио. колко радп одраслијег дела Срба, толко впше ради школске младежи, да се ова у безверју не би одгајала. И збиља на овом збору иође Утјешеновићу за руком, да се удари темељ првој црквеној општини у Вараждину. Са даном 5 Децембра 1882. г, иочиње управо живот и делање српске православне црквене општине Вараждинске! На збору овом учествовало је 23 Србина, који се прогласише скупштинарима и као такви нриступише одмах избору црквенога, одбора, у који бијаху изабрани : Огњеслав УтјешеновиК за иредседника, Милап НрабчевиЛ, градски начелник за нотиредседника, Моја КиежевиЛ кр. хусарски потиуковник, Консшаншин ЈанковиЛ, бравар, и Сшеван Магош, канетан, за одборнике, и М.илан МилинковиК за перовођу. 0 конституисању цркв онштине Вараждинске и избору и одбору јој, извести председник Утјешеновић 11. Јануара 1883. Саборски Одбор у Карловци и надлежног Епархијског Еиископа Пакрачког Никанора Грујића. (Наставиће се.)

Једно решење ради знања и равнања. Поводом случаја, да је један елушалап, к»рловачког богословског училишта добио апсолуторну сведоџбу задарског богословског учплишта, и ако је праволоћшш закључком нрофееорског збора нрвог училишта био релегован на годину дана и имао положити поправни исппт за трећу годину; а да се тако добивеним апсолуторним сведоџбама не би илузорним чинила како дисцинлинарна осуда тако и школска оцена карловачког богословског учплишта, доставила ;е РБегова Светост, преузвшиени господин патријарх Георгије Бранкови%, свима овомитрополијским епископпма дијецезанима, ово своје високо решење: М. 397. ех 1896. (Н а с л о в.) Управа подручног Нам српског православног богословског училишта у Карловцима пријавила Нам је, да је (име и ирезиме), који је закључком црофесорскога збора истога богословскога училишта од 21. септембра 1895. бр. 7., лотврђеним Нашом одлуком од 7. октобра 1895. бр. М. 652., због нрекршаја дисциплинарних правила био релегован на годину дана, међутим отишао у Задар, па је онде концем исте школске године 1895/6. добио апсолугорну сведоџбу о свршеним богословским наукама, а тим чином пошао на то, да изигра осуду, која је почетком школске године 1895/6. над њим изречена. Обзиром на то, што је смисао Нашој одлуци бр. М. 652. ех 1895 био и јеете то, да речени (име и ирезиме) услед релеговања губи право да му се 1895/6. школска година урачуна.у богословски течај, који четири године траје, да.ље, што је ис/ги имао да иоложи још и ноправни испит за трећу годину богословије тако, да може исгом у почетку школске године 1896/7. том поправном испиту приступити и тек после тога се у четврту годину богословије уписати, те тако концем школске године 1896/7. доћи до апсолуторне сведоџбе, и обзиром на то, пгго је речени богослов у намери изигравања наложене му каштиге ноказао такав чин, који се за ову митроиолију никзко не сме дозволити, јер би настала онасност за ред и дисциилину у подручном Нам богословском училпшту, а врло лако и погибао за свест будућих свештеника, који би тако још у младости долазили на мисао, да се одредбе