Српски сион

/■ С тр . 122.

„СРПСКИ СИОН ћ .

Б р. 8.

неопходне свезе извесног обреда с догма;гом, него може бнти само релативног нодурања обреда с догматом, веће или мање подобности спољаптњег облика за реализацију религијозне идеје. Од те нодобности и највећег подударања и зависи компаративиа правилност или рацијоналност обреда. Обреди, који су рацијоналнији, т. ј, који више одговарају догматима, дакако да имају више предности иред мање рацијоналним и по преимућству се пред њима морају уиотребљавати у цркви. Међу нерацијоналне спадају, међу осталим, обреди, који су остали под тућим и нравославно-хришћанском духу непријатељским утецајем —јудејства, незнабоштва и разних јереси (догматичких заблуда), који (обреди) по својој унутрашњој садржини стоје у рђавом складу или и сасвим противрече божанственом закону. Басељенска црква не трпи употребу такових обреда у помесним црквама и то је једна од пренрека за сједињење појединих цркава, која се мора уклонити, ако се озбиљно мисли о сједињењу — Дру га важна погодба за значај обреда јеете његова старина и дуговремена употреба, која, тако рећи, практички доказује његову иодобност или рацијоналност. Мучно је и незаконито без икакове потребе мењати већ утврђени правилни обред са другим, и ако не мање правилним. С те стране, сасвим природно, прво место припада оним обредним облицима, који воде свој почетак од апостолских времена и уонће од првих векова хришћанских. Ти обреди заједно с битним Формулама тајана, чине као основно зрно, из кога се органички развија сва црквена обредност. Додамо ли амо још и нрактичну згоду једноличног поретка у обредима, тада имамо три главне погодбе, које чине, да је до извесног степена могућна и нотребна сталност и једноличност црквено-обредних облика, и које стају на пут нриватној самовољи у њихову мењању. Али, с друге стане, та сталност и једноличност не могу ићи даље од извесних граница. Догмат је пепокретан, а обред се ио самој суштини ствари креће. Једнака нравилост једанпут може бити својина многих спољашњих Формула, које изра-

жује једну и исту религијозиу истину; али међутим њихова измена у извесним случајевима бива неопходна. Једна и иста садржина догмата, анстрактне истине може бити изнета у разноличним материјалним облицима сагласно са нриликама времена и места. Они се мењају према етнографским особинама разних хришћанских народа, према њиховој култури, историјским погодбама живота. географским особинама земље и т. д. Свакоме су народу, који чини помесну цркву, својствене и драге његове особине у богослужењу и црквеној дисциилини, на којима се одбија његов нацијонални карактер, његов историјски склад живота, који му даје специФичну нацијоналну Физијономију. Васпитан на крилу раскошне јужне ирироде, под дивним небом, усред живописних морских обала, Талијанац, сасвим нриродно, удара на богослужбени култ отисак естетичког укуса, блеска и еФекта, а тако исто, по баштини од старих Римљана, отисак нрактичности, док с друге стране Византинац, који се навикао задубљивати се у суштину ствари, вртети се у области ммозофских анстракција, унаша у богослужење дубоки символизам и величанствену простоту. Али при свој разлици снољашњег исказивања ипак могу једиако иризнавати и схваћатн религијозну идеју. Неразличне, т. ј. по својој догматичкој садржини, обредне особине сваке нацијоналне цркве ипак су драгоцене, за саму ту цркву, јер оне одговарају њеном карактеру, те стога су од великог утецаја ио њено религијознонаравствено развиће — зато би и било незаконито захтевати, да се она одрече' тих особина и да се у свему изједначи с другим црквама. Таково насилно захтевање спољашње једноличности у име хришћанског уједињења, које га у истини не тражи, може му само стати иа пут тамо, где се оно но суштини готово извршило, може још појачати преграду. која дели нацијоналне цркве. Дакако, да се обредна једноличност у свој цркви може желити, али пошто се до ње пе може доћи без насиља над укорењеним нацијоналним особинама и пошто би се заподеле само ирепирке и неслога, мора се одступити од