Српски сион

Број 13.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 207.

суманит око себе ударати, не мислећи и не видећи: да л' удара себе или другога. Место, да је ладним разбором нобијао и стварно расправљао питање и предмет о ком се ради, као што би доликовало „високообразованом свету" и као што би дужност била „солидног" и родољубивог листа, који би хтео да докаже,. е он хоће да „чини услугу општој нашој ствари", — место свега тога: шта је учинио „Браник"? Крв му ударила у главу, иао у несвестицу своје нервозности, разгневио се, замлатао рукама и ногама, па као суманит стао да дречи: ајао људи и помагај, ево повампире«е црне реакције! Као ехо тој вици и дреци нричуо : „огорченост на све стране", на охрабрсн њоме, машио се за ирески револвер и стао пуцати, не би ли и нас и ту „црну реакцију" дохватио међу пуца где нам срце куца. И шта се могло иосле свега тога очекивати? Како је Браникова странка мнгогобројна, к'о у мору песка, а добро организована и дисциилинована, могло се очекивати, да ће та странка, хиинотисана са огорчене жице Браникове редакције, а на избачену паролу, са свију тих „многих страна" загушити брзојавне апарате са својим извештајима о „изазваној на све стране огорчености". Но пошто свега тога није било, и ако још сретно прође јака конштелација 5. аирила, Фалбовом таблицом предсказана, онда ћемо моћи безбрижно ставити питање: колико је Срба, који су чита.ти наш чланак, ради њега огорчено, и колико је њих у том чланку, а крај своје памети и здравих очију, видило у том чланку оно, што се нервозном „Бранику" иричинило? На то ће нам иитање остати „Браник" дужан одговора, јер би одговор морао бити за њега врло жалостив и многоиечалан. Био би такав и онда, кад би „Браник" скунио и изјаве свију оних црквено-ошитинских органа, о којима рекосмо, да их је већина, који свој делокруг и своје дужности не иознају, а способности за вршење њихово да немају. Али он то чинити неће, јер што смо ми рекли, то је нре нас рекао и г. Др. Илија Вучетић, за те исте органе. Дакле, заштоје и како је смео „Браник"' онако сикнути једом и погрдом на наш чланак, кад су у њему казане истине, које је изнео пред сабор наш, целом свету на видику, и сам г. Др. Полит, па и г. барон Живковић, иа и г. Др. Вучетић, а иризнао их г. 1892. и он сам — главом

он, данас на те истине огорчени „Браник" ? Зашто? Зато, да се квалиФикује за алирање и Фузију са „Заставом", и јер је већ време, да се алармира наш свет, да се потпале страначке страсти, да се зазвони на ватру, и онда подвикне као Н1Т0 се већ и нодвикнуло : „Бојна труба труби". Та, избори су близу, сабор је на дохвату. Па не би за нашу цркву и народ, за сређивање и уређење њихове автономије било ни корисно ни мудро, да се ти избори спроведу без страсти, а у сабориицу да иосланици уђу нераздражени. Добро, али, како сме и може „ Ераник" да од истине градиреакцију, да тако безочно сипа народу песак у очи, да ради истине грди и погрђује без зазора и стида онога, који те истине није помагао стварати, него их у најбољој вољи и намери износи на видик? Е, како! Прво, „Браник" је забораван, на не зна шта су други о тим истинама, па баш његови људи, говорили. Не зна ни шта је он сам — као што горе видесмо — о тим истинама написао. Друго, иретпоставља, да су сви људи заборавни, а о „својима" држи, да нису никад ништа ни знали. А нанослетку, ако није ни прво ни друго, а оно је треће: за такав за тако гадан поступак, као што је Браников, треба имати само — згодан образ. А „Браник" је доказао, да га и он има. То 'је први део разрачуна, а сад пређимо на други. (СврппЈће се.) _ _ _ Јереми!. ЛИСТАК. Б Е Ј1 Е Ш К Е, (0 сазиву народно-црквеног сабора). У седници угарског сабора интерпелисао је посланик г. Јосиф Јагић преузв. г. кр. уга,рског министра председника у погледу сазива нашег народно-црквеног сабора. Између осталих иитања ставио .је он г. министру и ово питање: Да ли намерава да даде прилике, да се наш сабор ма и ван редовног рока, али још ове године и то што пре састане, да би своје текуће оослове обавио и да своју самоуправу законито потиуно доведе у ред ? Г. министар одговорио је на ово питање и ово: „још у шоку ове године, можда у току лета, можда на крају мша, но свакако у опо доба, када радови у тољу неЛе сметати, учиниИемо кораке, да се сабор сасшане, и свој рад, који му је законом и уредбама уређен, от-