Српски сион

С тр . 206.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13

Но ми смо казали, да је сабор од 1864—5., измену дотадање управе спровео погрешно и рђаво, и да је његов рад зато био више штетан него користан. А зар то није признао и сам г. Др. Полит, пред целим представништвом народно-црквеним, сред сабора нашег, кад је рекао: „да искуство од иос.ледњих двадесет и пет година није оправдало претпоставку, у којој је сабор од 1864 — 5 г. радио. Зар то није иризнао и потврдио речима својим: „да демократске установе, особито у цркви, ако су на сувише широком базису, хоће да се изопаче на штету цркве и народа". Вар се те речи и та изјава не тиче сувише демократских, дакле, и нецелисходних установа по нашим уредбама, а специјално организације наше црквено-општинске управе? Зар те демократске установе нису на сувише широком базису баш у нашој цркви и њезином устројству? Зар се нису изопачиле баш код нас, на штету цркве и народа? Јесу. Тако је тврдио г. Др. Полит, а ништа више нити горе не учинисмо ни ми у своме чланку. Ал' ипак не учинисмо нешто. Нисмо досадање 25 годишње искуство, иза решкриптуалне уредбе, и све утецаје и иоследице њезиних установа, подвргли нотпуној, свестраној и исцрпној штудијн и анализи. Нисмо изнели сва зла, која су ти утецаји починили, а која зла последице тих утецаја унеше у нашу цркву и народ. Није то учинио ни г. Др. Полит. Он није учинио зато, што му оквир његова говора и карактер дебате саборске то није дозвољавао. Он то неће никад ни учинити, јер би тиме одузео сваки па и последЕБи разлог својој опозицији. А ми то нисмо учинили у своме чланку зато, јер се то у једном чланку не може учинити, и јер тај чланак наш није имао ту цељ. Хоћемо ли то кад учинити? — друга је ствар. Али ако учинимо, или кад се уопште то, ма & које објективне стране, учини, установиће се једна непобитна истина, да многа данашња зла у нашој цркви и народу, да многи болесни и растровани одношаји и прохтеви последњих тридесет година међу нама, имају свој извор и први узрок у радњи баш сабора 1864—5. И зато, осим свега другог, и тврдили смо, да је радња тога сабора више штетна него корисна била. Па кад смо о том сабору и његовој радњи рекли оно, што су већ рекла и г.г. Др. Полит, барон Живковић и Др. Вучетић, директно или

индиректно, зар је онда имао „Браник" разлога и резона, да нас онако швадронерски, онако сокачки и цинички нападне, и вас и овај лист?! Но пођимо даље у разрачун Казали смо да нема довољне дисциплине у нашој автономној управи. и донекле смојуилустровали. А зар нисмо казали истину? Зар је друкче што рекосмо и што ваведосмо? Није. Ми смо казали и навели оно што постоји, а што ностоји то се негирати неда и затајити не може. И зар то исто — без илустрације, само —није казао и еам „Браник" у своме 74. броју 1892., кадје, у оправданом тада огорчењу, узвикнуо: „И како стојимо са автономним властима и органима; наиме како стојимо с њима у погледу дисциплине, аукторитета и у оиће: у обзиру потребне автономне свести код свих тих органа?!" Казали смо даље, да нема код већине органа црквено-општинске нам унраве те свести ни способноети за иознавање и вршење односних дужности. А зар је г. Др. Илија Вучетић рекао шта друго, кад је у 34. броју „Браника" од г. 1892. рекао ово: „Не смемо сметнути с ума ни то, да у већини српских места нема ни људи, који би знали и кадри били покренути питање о томе, да се српска автономна школа нодигне?" Зар смо ми и г. 1893., кад нисмо ни мислили бити уредник овога листа, него у Бачинци свој век вековати, другче говорили и писали ? Не; и онда смо, зна „Браник" врло добро где, без зазора од грдње, денунцијација, анатемисања и острацизма, тврдили јаеноигласно: о немарности, недисциплини и неспособности као карактеристикону у нашој црквено-општинској управи. И, онда је „Браник" ћутао, јер је сабор прошао, а сад сикће, јер је сабор у изгледу, на треба буру завитлавати, и воду замутити, како би се лакше дошло до саборских мандата. Побројали смо у своме чланку и неке услове за добру и дисциплиновану управу. Навели смо донекле у колико тих услова нема, а како би се намаћи могли. Је ли „Браник" у своме одговору, ма чиме или ма једном речи бар, иокушао, да ослаби истинитост и докаже неоснованост наших навода имисли? Није. Него се размахнуо страшћу свога размаженог беса, свога патентованог цинизма, своје уображене величине и досад култивисане му дрскости, и стао у својој огорчености као