Српски сион

Стр . 224

„СРПСКИ

СИОН"

В р . 14.

романски народ, који живи у гомилама. Православни срнски живаљ пак живи децентралисан, и, од како је повраћен устав, није једаред засведочио своје родољубље и своју љубав према једноликој (е&уве^ев) отаџбини. На две последње тачке министар-председник му није одговорио. Он само жели. нека министар-председник изјави, да се ставља на становиште устава и закона, донесенпх на уставном темељу, и да ће уставним средсгвима иоступити према сваком. Како министар-председник то није учинио, не може узети на знање његов одговор. Министар-председник, барон Банфи: Г. заступник има потпуно право, да српска народносг у погледу нривржености домовини, родољубља и поузданости, има такву прошлост —- говорим о последњих 30 година, о уставном времену — против које не може бити приговора, и у погледу које г. посланик без сумње има право, да није оправдано неповерење према њој, тој истој народности или рецимо црквд, те могу рећи тако, јер то је исто. Али сасвим искрено и отворено хоћ} да кажем: из тога, што је на основу IX. зак. чл. од 1868. автономија романске православне цркве тако уређена, како ја то не одобравам и држим, да се не може дозволити са гледишта угарске државе, — не излази то, да оживотворимо и дозволимо за Србе то исто уређење; јер и ако у политичком погледу сматрам Србе, да су изнад сваке критике, немам никакве замерке њихову родољубљу и поузданости, ипак не држим за разложно, да се погрешка, коју су учинили у оно доба пре 30 година, са романском православном црквом, понови сада са срис.ком црквом. То сасвим искрено и отворено велим, без сваког утецаја и тенденциозности ни у погледу самих Романа, јер је заиста тако. А једна учињена погрешка не повлачи за собом то, да се само из обзира на једнакост још једанпут учини. НГто се тиче друге примедбе г. посланика, да је тешкоћа, противност увек у томе, како да се нра-во врховног надзора осигура држави односно владару, и у томе има право. Али то треба одредити у оквиру уредаба, где престаје автономија, а где почиње оно право надзора, које припада државној влади и Њ. Величанству. Признајем, да у том питању има тешкоће, али ћу врло жалити, ако би то питање остало

нерешено због тога, што се ми не би знали сложити, у том питању. У осталом у погледу садањег сгања ваља знати, п. кућо, да је с1ес,1ага1огшт Шупспт основа, на којој се строго узевши оснива цео организам српске цркве; ту основу данас и ми морамо одржавати односно имати у виду, и она треба. строго узевшн, да буде основа и будућем устројству. Више не знам казати, п. кућо. У осталом за суштину ствари доста је оно, што сам рекао Молим, д.ч узаете на знање мој одговор.

Зар иетина —- реакција, а грдња и денунцијација разлог? (Свршетак)" У другом делу свога одговора на наш чланак „Браник" тврди: „да званични лист српске митронолиј.е отворено и без зазора наиада све уредбе досадашњих наших сабора, који су наши сабори у споразуму са епискоиатом (?!) устано вили, а Његово Величанство највишом иотврдом снабдело," а „у делом образованом свету признато је правило, да званични лист једне власти не сме никад нанадати законе и уредбе, које постоје." Даље тврди „Браник," да наше казивање, да код нас има неких партакуларних наредаба у понеким енархијама, које немају ни свога легалног оправдања у решкриптуалној. па ни у осталим нашим автономним уредбама, — „није ништа друго, него изазивање на то, да тим наредбама не треба нико да се покорава нити да их извршује." Неправо је „Бранику" што је наш чланак, „онако реакцијонаран", могао угледати света у овом званичном листу. И ето, због тога просу „Браник" нљусак погрде на овај лист. На ни тиме се задовољио није, него га денунцира црквеним огнптинама, а уредника му његовој впасти. А оним натетичким истицањем, да је односне уредбе и Његово Величанство снабдело највишом потврдом, можда је — какав је — мислио уреднику дати иосла још и са државним одветником! Слатко смо се насмејали тој Браниковој огорчености и тој његовој натетичности, а њехотице нам се са језика нревалило нитање: „Браниче", фме 1е ДетепИа серШ Јесмо ли наиадали законе и уредбе? Јесмо ли иозивали или упућивали кога на непослушност и неуважавање истих? Нисмо. Него смо учи-