Српски сион

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 225.

нили оно, што су досад 20 и више година чинили сви митронолити и епископи, већина свештеника и родољуба срнских; што чине већ 20 и више година сви Срби митронолије наше, који признају ногрешност и нецелисходност односних наших уредаба; учинили смо оно, што су чинили сабори 1879. и 1892. са својим Саборским Одборима и са својим саборским расправама. Чинили смо оно, што ће учинити по свој прилици и данашњи Саборски Одбор, а ако Бог и срећа наша даде, и сабор који нам предстоји А шта? Критиковали смо један део радње сабора 18(34—5., принципе решкриптуалне уредбе и њезине непрактичне установе, мане и недостатке, па и осуђивали их. А то се чини 20 и више година. Иа је ли когод тиме био изазван или упућен на ненослушност и пеуважавање те уредбе и њезиних установа? Није. Где год је те ненослушно,'.ти и тога неуважавања бивало, било га је из оних узрока, које смо ми у своме чланку истакли. И ношто је те непослушности било и ире нашег чланка, и у оним круговима, у које никакви чланци не доииру, па ни поједини њихови утецаји, то је најбољи доказ. да с.у тој непослушности узроци у самим онима, који су непослушни. Кад би постојало правило појимања Браникова, онда се о иостојећим законима не би смела дискусија водити не само у званичним листовима, него ни у једном. Њихове мане и недостатци неби се смели пертрактовати нигде. Јер ако би та дискусија изазивала ненос-лушност законима, она би ју изазивала без обзира: је ли та дискуспја у званичпом или незваничном листу. Та ненослушност изазивала би се онда и с.ваком и.чменом постојеИих закона , јер свакој измени претходи дискусија на многим странама. И онда, према логици Браниковој, измене постојећих закона не би пи могло бити. Кад се извесни закони нокажу нецелисход нима, снрема им се измена. Тим изменама се сирема земљиште и у јавном мњењу. И баш су званични листови и нозвани и дужни на првом месту за то спремање. На првом месту зато, јер су на извору интенција за те измене, и јер С У У служби тих интенција. А земљнште за нзмену постојећих закона, не спрема се нигде, хвалом и слављењем постојећих закона, него истицан.ем њихових мана и педостатака. Или је „Браник" тако високообразован, да би он друкчије чинио! Зар н. пр. и он војује за отклону кобне по нашу автономију клаузуле у Саборском

Устројству тиме, што ту клаузулу хвали и оправдава, или тиме, што ју назива секвеетра цијом наше автономије, као што чинимо и ми. Али пардон! Како би званичан лист могао ту клаузулу тако назвати. То се, по „Бранику", пе слаже са „признатим правилом у целом образованом свету," јер та је клаузула саставни део једне основне наше постојеће автономне уредбе највишом санкцијом снабдевене. Ето видите г. „Браниче," куд води ваша високообразованост! И ми ипак војујемо против те клаузуле, као што чините и ви. Разлика је између нас та, што су се ваши људи за ту клаузулу ватали некад, а неки и сад, као утонљеник за сламку, у својим личпим интересима, а ми то чинили нисмо иикад. Кад смо ми и после највише санкције закоиа о грађанском браку писали н. пр. и ово: „Кад би нас питали шта мислимо о закону грађанскога брака, ми би као православни Срби одговорили: он се противи вери и цркви нашој, противи се реиигијозно моралној свести, верској савести, свим осећајима душе и срца нашсг; противи се ионосу нам народноме; нротиви се целом духовном бићу нашем." „Он се противи нашој верској савести, а ову нам не може нико променити, декретовати, ни октроисати; он се нротиви установама наше цркве, а ове су за нас — верне њезине — светиња, коју нам нико нема права скврнавити; он се противи нашој народно-црквеној автономији, која је исто тако државним авторитетом призната, као што је и закон о обвезном грађанском браку донесен, и за то, расноложење нашег уверења и суђења о њему остаће увек њему противно" — онда нам то „Брапик" није замерао. Онда је то било дозвољено. Онда нисмо изазивали иа непослушност и неуважавање постојећих закона. Не, јер је онда тако писао и „Браник." А сад, кад о нашим уредбама пишемо друкче, (и ако „Браник" о њима мисли као и ми) а не као што о њима пише „Браник," сад је то писање „изазивање на ненослушност тим уредбама". Ето Браникове логике! Но ће нас „Браник" питати: а је лп о тим закопима црквено-иолитичких реФорама тако писао званични лист угарске владе? Није. Али зашто није? Не зато што је званичан лист, него што су влада, а с њоме и он, били задоволшп с тим законима. Али, ако кад дође влада, која ће хтети те законе изменути, ево главе, да ће и