Српски сион

Бр. 14.

„СРПСКИ СИОН/

Стр. 215

номних мрава, нити у духу и садржауу државних закона. Узроци су томе практиковаљудруге природе, за које велики део одговорности, истииа, пада баш на наше саборе, који су у нривременим својим уредбама, а у журби и површности свога рада, и због својих неунутних расправа, задржавали неке поступке и одредбе Деклараторије и Конзисторијалне Системе — крај свију евидентних контрадикција, у које долази и сам иојам автономије као и државно, а особито уставшк законодавство, са решкриптима из Доба највећег апсолутизма. Али ти узроци нити сами по себи. а особито ие с обзиром иа ове контрадикције, и јасна наређења државних закона, не могу томе нрактиковању иридати никад и никакву законску Форму и важност. Тим практиковањем не долази ни издалека у сумњу зајемченост наших автономних ирава и уређење њихове практике на темељу државним заеонима признате нам автономије. Но, у осталом, то је засебно питање. Овим смо хтели само, да обележимо своје становиште према становишту, но којем би Деклараторија имала бити оспов за устројство наше цркве и с њоме спојене народно-црквене автономије. Но и ако разумемо бојазан, коју може, донекле, да изазове ово становиште и односне с њим учињене изјаве неке, али ни онда, кад би томе становишту и тим изјавама морале баш бити конзеквенције, какве им опозиција приписује, а које ми за сада још не сматрамо неизбежнима, — и онда би морали бити одлучно иротивни неприступању организаторној радњи на иредстојећем сабору. Ми смо мишлења, да томе послу приступити треба и да то управо морамо учинити, баш у интересу нашем, без обзира на све оно, што би се из односних изјава изводити дало и што се са неке стране изводи. А ево зашто. Из говора кр. угарског министра председника, изговореног у заступничкој кући угарског сабора 12. (24.) априла прошле године, сазнали смо ово: „Његово Величансгво је благоизволело решити, да се у своје време поднесе представка за сазив сабора у г. 1897. А нарочито је краљ на-

редио, да се изврше претходни послови, што су потребни за устаповлење деФинитивног штатута". 0 свему томе је преузвишени министар-председник учинио саопштење и Саборском Одбору. У одговору пак на интерпелацију заступника Јагића, рекао је исти г. министар отвореио и јасно ово: „Морам изјавиши, да ако овај штатут, као што је до сад било, не буде донесен, да ~Ие влада у најгорем случају бити ириморана, да се лати строгих мера, које је до сад избегавала и . А ми држимо, да се не варамо ако кажемо, да ~Ке нам у том случају устројство — окшројисаши. Шта више, ми тврдимо, да је свако друго тумачење те из јаве — погрешио. Ако предстојећи сабор не усхте приетупити градњи организаторног штатута, октроисаће нам га државна власт. Далеко је од нас песимизам — али нас на ову тврдњу овлашћује и присиљава све оно, што смо чули, што знамо и видимо. А држимо да би чинили грех, да то тако јасно и отворено и — не кажемо. И кад ствар тако стоји. кад знамо шта нас чека у горњем случају, онда, но нашем личном уверењу, интерес наше цркве и автономије забрањује управо нитање : треба ли приступати оргаиизаторној радњи коначног урећења наше цркве и автономије и донашању деФинитивног штатута им на предстојећем сабору. Неприступање тој радњи, и крај дилеме пред којом ми данас стојимо, и крај свега што смо навели, по нашем схватању, не би била никаква ^одбрана автономије, него напуштање борбеи старања за ту автономију. То би била једна нова врста пасивитета, који борце повлачи са попришта у најодсуднијем тренутку. То би било азазивање државне власти да се „лати тако строгих мера, које је досад избегавала". Али, то би уједно било и овлашшење др жавној власти, да нам — устав октроише. Наша онозиција може у односним изјавама представљати какве хоће „бомбе"; могу нас те изјаве испуњавати ма каквом зебњом и бојазни, али не смеду нас натерати на страх, не смемо нред њима пасти