Српски сион

С тр. 216.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 14

у — нанику, подожити оружје, скрстити руке и повући се у — нерад. Морамо остати на мегдану својих права, ослоњени на законе, који нам та ирава зајемчавају. Али још нешто. Морамо доказаши, да смо сиособни сами својоЈ цркви и автономији шшатут саградити. Неприступањем градњи тога штатута ми би ту способност у сумњу довели, и пред државном власти, и пред самим Његовим Величаиством. И зар онда државна власт не би своју октројку квалич>иковала као вршење своје дужносши према једној цркви, која није кадра сама себе да уреди? И зар би се могао тај поступак државне власти квалиФиковати насиљем? Нас, истина, не може нико нашерати, да пристунимо организаторној радњи, као што не може нико никога натерати на вршење његових права. Али, не треба заборавити, да ни ми не можемо државну власт задржати, нити јој ускратити, да учини у том случају своју дужност и да изврши своје ираво, које јој се у том случају не може оспорити у по1\педу уређења ма које пркве, која је у њој и под њезиним врховним надзором. 0 томе треба добро, и без обмањивања самог себе, промислити. А на нристуиање градњи организаторног штатута на предстојећем сабору упућују нас ови разлози: 1. Потреба коначног уређења наше нркве к народно-црквене автономије. 2. Изрична жеља Његова Величанства, да сабор наш то уређење донесе. 3. Изрична дозвола Његова Величан ства за сазив сабора баш ради тога уређења. 4. Изрична изјава Његова Величанства, да не може дозволити, да останемо и даље без тога уређења. 5. Изјава државне власти, да ће се, у елучају да сабор то уређење не донесе, „латити строгих мера, које је до сада избегавала". Да, ми морамо доказати, да признајемо потребу коначног уређења нашег, да смо вољни и кадри то уређење донеги. Морамо изаћи са пуном поданичком I отовошћу на еусрет превишњој жељи ; а својим мудрим и озбиљним радом саборским достојни се показати превишњег старања о уре-

ђењу паше нркве и автономије и превишње дозволе за сазив сабора у цељи тога уређења. Морамо у дужпом и искреном по даничком и синовском страхоноштовању потиуни доказ пружити, о најлојалнијем вођењу рачуна са авторитетом нревишње изјаве И не смемо државној вла"ти дати повода, да се лати строгих мера, које нам је у изглед ставила; не смемојој пружати са своЈе сшране онравдања зн предузимање такових мера. А то све можемо учинити, ако на предстојећем сабору приступимо организаторној радњи, т. ј. донашању дефинитивног пггатута, односно устројства своје пркве и с њоме спојене народноцрквене автономије, и ако шо устројсшво на сабору своме и — донесемо. Еад то учинимо, онда се октроисаног штатута немамо бојати. За њ пеће бити онда ни повода ни разлога нити му може бити каква основа. Октројисање штатута онда је немогуће. Али, шта ћемо радити ако нам државна власт кроз сабором допесени штатут буде октроисала своје претепзије, које би дошле у сукоб са иостојећим уредбама и са, законима државпим „зајемченим нам, автономним правима"? То је иитање, које иде на други лист. У то питање је за сада рано улазити Али, ако и кад би то питање дошло на претрес, ми ћемо бити и онда на сгаповишту легалне заштите и одбране својих автономних нрава нрема државној власти, и ту би одбрану и заштиту изводити свима уставпим и легалним средствима. За сада је, као што рекосмо, то питање прерапо. Овом приликом бар не ћемо да улазимо у њега. Али већ сад изјављујемо своје мишлење:да би тек октројка, тим путем учињена, била акт силе државне власти, што иак не би могли доказати за октројку, на коју би државна власт била изазвана и овлаштена нашим неким новим пасивитетом, нерадом, или неизрађеним радом, какав је био г. 1869. и 1892. Неприступању, дакле, организаторној радњи на предстојећем нам сабору нема основана разлога; оно би било кобно за целу нашу цркву и авшономију. Све околности и сви разлози говоре, и императивно нам на-