Српски сион

С тр . 238.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

вота не напуштају, који су му еиремни сваку услугу учинити, којом се даде познати љубав и захвалност, али и бол стишати. III. Но узаман је све, што се чини за олакшање пошљедње смртне борбе од стране пријатеља и захвалника, ако се грижа савјести здруже с патњама тјелесним, да ономе, који се раставља с овим свијетом, отештају излаз из овога свијета и да горчину смрти повећају. Јер тужни приговори савјестк болни осјећаји доцног кајања: ах они муче и здравога и веселога на ужасањ начин; они учине, да је његова душа жалосна до смрти, и ма да је снага живота још јака и чила. Узмите још у обзир и то, што он само на једвине јаде дисати може, што његов језик од жеђи, која га пали, гори, што његово срце бојажљиво куца, што кроз његово тијело неисказана језа стру.ји, што су све његове кости малаксале, што никакво средство није кадро опријети се боловима, и додајте у мислима и то. што му и савјест вели, да је грешник, који има да очекује казне страшног суда, на коме ће се нагомилати гњев Божји, жалост и страх. и ако мисли, да је савладан: свети и милостиви Боже, предохрани душу моју од те грозне натње; ах избави нас од тог предосјећања паклене муке, која ће порочног обузети; ах штити нас од тог умножавања болова, у које се смртна борба и сама собом утапља; јер истина је, да и праведник пати, кад се са смрти бори; али свијест, дубоко осјећање вјерно испуњене дужности за њега је балсам, који бол ублажава; оно га окрепљује тада, кад земља нема за њега никаква окрегњења. Управите своје носматрајуће погледе на Спаситеља, Који на крсту умире! Оокершишасд ! Узвикује Он у сјенама смрти, и гле, оне ишчезавају исиред Његова преображеног лица. Јер то „сокершишасА", које узвишени побједилац узвикује, не односи се само на натње, којпх гледа крај, гдје се приближује, већ на цијело спасоносно дјело, чији се • крај састоји у помирењу свијета с Богом Његовом крвљу; а осјећање да је сада све учињено и свршено, то је то, што Му и у најдубљим боловима служи за ублажење. Сличну снагу има свако, у кога савјест није окаљана с кривљом. Примакните се овамо смртној постељи праведника, ви ћете га често наћи весела и ведра барем утјешена и спремна, у што ве би требали ни најмање носумњати. Чак у

боловима бива поејећање на добро-проведени живот, на вјерно испуњене дужности, на величанствене нлодове савјесне дјелатности, богато врело најчвршће утјехе; што није кадро. никакво средство, то чини унутрашње задовољство, мирна сав.јест. Она нас чини спремним у свако доба, да се растанемо с овим свијетом; она смањује смртни страх, она заслађује болове надом. СгокершишасА! То може и праведник рећи, јер он је с вјером у Христа одавно настојао, да слабост и наравствену немоћ нреобрати у живот и снагу. И кад праведника у смртној борби обузме тешка напаст, впак се радује, кад подигне своје уморне очне каике, кад његово ломно око може да почива на тужној жени, на плачном с.ину, на кћери, која за њим кука и јадикује; кад угледа око своје смртне постеље вјерне и сажаљиве пријатеље. захвалне иримаоце његових доброчинстава, који са тихом тугом посматрају борбе - његове, или моле Оца небеског, да га Себи узме; кад заиста знаде, да ће се и у близини и у даљини горко жалити његов губитак и оплакивати његова смрт. Одиста, добра сав.јест, осјећање да је поштено радио, сввјест да је вјеран бпо у свом позиву, у кућним и јавним одношајима, то заслађује и смртну невољу, и ради тога је смрт праведникова поучан и спасоносан иоглед. IV. Таква она мора у толико више бити, јер праведника његово уфање у милосрђе Божје узвисује изнад свих гроза и ужаса смрти. Јер грозна је смрт, грозан је гроб, грознији је од обојега страшни суд. На њему ћемо нолагати рачун за сваку некорисну ријеч, те ћемо примити, што смо са својим радом и дјелом заслужили или сагријешили. Но ниједан није нотнуно чист међу онима, јер нема ни једног чистог; ми смо грјешници и немамо оне славе, коју ћемо код Бога имати. Због тога и праведник би морао дрхтати, кад не би знао, да је Бог милосрдан, милостив и стрпљив; да он не отплаћује нама, по нашем злочинству; да се као Отац не сажаљава на све оне, који га се боје. Ради тога страх може обузети неправедника: али праведник не стријепи! Њега уздиже уфање у милосрђе Божје над ужасом смрти. Он се тјеши истином, да имамо посредника код Бога у лицу Исуса Христа, Који је свет, праведан и неокаљан; он вјерује, да Бог због заслуге Сина свог Исуса Христа гријехе прашта