Српски сион

В р. 15.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 237

на стражи, што с-у му сирће, једино што имађаху, у сунђеру пружили. Ах, тако и ми стојимо често пута дршћући крај смртне постеље нраведника, кога провиђење испитује дугом и тешком смртном борбом. Какви се жалосни осјећаји при том буде у нашој души, од каквих се болова најискренијег сажаљења при томе парају груди наше, кад гледамо његове борбе, и кад слушамо његове с једањем испрекидане Јласове, ко је то кадар описати, ко то може друкчије осјећати, него онај, који је то већ осјећао. Да, бол се још тиме умножава и узвисује, што нам се чини божанско провиђење сасвим неиојмљивим, кад смо нринуђени, да нримијетимо, да оно и праведника тешким боловима подвргава, да ни побожнога од патње не заштићава, коју проузрокује дуга и болна смртна борба. Па ипак се то ријетко не дешава! Припазите на ово, љубезни моји! Ма колико ја желио, да овај живот докончате тихо и лако, а нарочито, ако се одликујете врлином и побожношћу, ипак вас не може нико на овој земљи, ни ваша врлина ни побожност, не може вас, велим, заштитити од дуге, с болом скопчане смртне постеље. Божанском провиђењу се допада, и ако сте дуго добро и срећно живједи, да вас пита још на смртном часу, и да вас ушљед боловања приведе савршенству. Нек вам није ни на крај памети, да ће вас тада дјеца, пријатељи и лијечници моћи утјехама окријепити и љековитим средствима ојачати. У плачу, јауку, у болу, који груди кида, они ће стајати око ваше ностеље; ништа неће моћи вашем јадном стању иосветити, него опоро сажаљење, нијеме сузе, љубезна храбрења, топле молитве; они ће с вама бол еносити и утјехе тражити; они имају да издрже борбу, која буди њихове најдубље осјећаје, и која их чини жалосним и невеселим. II. Без обзира на то, код те тешке смртне борбе праведника појављује се знаменити случај, да он сам самцит сталпо пати, док све око њега дршће и стријепи. То је силна снага вјере, што то чудо твори, јер не може нико праведним бити без вјере у Бога и Његову свету вољу, без чврстог убјеђења, да вријеме суда и вјечне отплате предстоји. За то нам може послужити и примјер Спаситеља, који на крсту умире. А како се чврсто Бога држао у ведрим данима; како се искрено с Н>име сјединио био; како Га је сталним учинио поглед

на Бога, да свако кушање на зло савлада, то није нужно доказивати. Но то је једино разлог, аарад чега Га и у најстрашнијим мукама крсне смрти гледате тако спремна, тако мирна и тако љубазна расположена. До душе Он призива Оца с ријечима: „Еоже жои, ЈЈоже л!ои, вск8к> Л1А есн и>стакилх", али Он моли и за своје непријатеље и вели: ,,Оче, опрости нб к^датх бо что творАтх", Он заборавља сам на се и стара се о својој мајци, која под крстом плачући стоји, и кроз њено срце мач са двије оштрице продире. Приступите смртној иостељи праведника, па ћете опазити сличну сталност. Вјера је то, што произвађа иста дјеловања. Може му који пут и бол и тешка смртна борба изажети страшљиво јецање, тужно уздисање: али он не гунђа на Бога; он се не свађа с провиђењем; он пије, мирно и спремном оданости вољи Божјој, горку чашу патња. Бог дао, Бог узео, име Господње нека, се сла ви и хвали, то су његове ријечи. Макар колико он желио, да се опрости и да буде код Госнода у вјечном насељу; ма каква бол са још окрутнијом снагом на њега наваљивала и у његовим жилама рила; макар га дуго држала страшна борба смрти: њега не потреса ништа; он има на уму, да је Бог из мудрих намјера успоставио зао покрај доброг дана; он је захвалан за примљено добро и ради тога и зло прима из очинске руке; осведочен је, да онима, који Бога љубе, све иде на добро; да се човјек тек ватром кушања обистињује и чисти; да патње овога свијета нијесу достојне величанства, које ће се на нама показати. Да, вјера, она је палица и штап, која нас тјеши, ма да ходимо по мрачној долини смрти, која нам свијетли као сјајна звијезда, када окружени са свију страна од патња и болова, ка небу мутне очи подижемо ; која нас чини сталним и јаким, кад други дршћу, стријепе и без наде тугују и наричу. 0, зарад тога нек нам буде света смртна постеља праведникова. Овдје можемо научити, како је снага божанске вјере у слабоме моћна и јака; како га она попут штита брани од ватрених стријела смрти; како га чини јунаком, који се с најгрознијим непријатељом земног живота срчано и храбро бори, и који величанствену побједу баш тада прима, када се сруши на земљу без снаге и моћи, те посгане предмет најискренијег сажаљења за све, који га у задњим часовима жи-