Српски сион

С тр . 23б.

„СРПСКИ сион. ц

В р . 15.

Никаква смртна постеља није кадра сличне осјећаје побудити. До душе смртна борба је за сваког посматрача важна и иоучна; неодољиво нас обузима моћна језа, ако примјећујемо, како се душа од веза тјелесних мало по мало ослобађа, како се колиба од праха разорава и раствара; како долази благи сан иза борбе, да даде души мира, у коју се она умотала растварањем тијела, док најзад укочена смрт не обузме све племенитије дијелове тјелесне, срце све спорије и спорије куца, и с пошљедним дахом душа невидљиво исчезне испред наших слијепих очију, да се више никада не поврати. Но како је све то примамљиво за посматрајући дух, срце се само тада прожме светим осјећајима, само ако вјера болесникова побиједи бол; и ако се његово поуздање не поколеба страхом и ужасом смрти. Зарад тога није ни чудо, што на Голготи плачемо. а ипак се ублажимо; што сузе лијемо, и ипак радосно чуђења осјећамо; што је племенито, велико и узвишено. Јер Исус умире смрћу праведника! Та нам истпна пружа све узроке, с којих нам поглед на овај дан побуђује много више срећних осјећаја него ли жалосних; а ти исти узроци и нас тако радо заустављају, да погледамо на узвишеног мученика. Нама свима без разлике смрт предстоји ; она нас може скоро, може нас још данас сиопасти својом грозном жестином. Благо нама, ако и ми можемо умријети смрћу праведника! Колико ће то допринијети ублажењу наших болова; колико ће нам олакшати растанак с овим свијетом; како ће нам бити успомена часна, коју за собом остављамо; како ћемо спремно, како мирно, како радосно кроз сјене смрти, кроз таму гроба у вјечни живот ући. Горе, дакле, упримо своје погледе на много ирослављеног, који на Голготи трпи и умире. Одстранимо свако лакоумље, јер ово ће бити свето посматрање, с којим ћемо се данас позабавити. Тишину, свету тишину пусти у наше срце, Ти суче умрлих, који ћеш нас смрћу у живот зовнути. До душе горе споменуте ријечи нашег тек* ста могу само на онога утјецати, који нознаје историју патња, и чије срце није отврдло према жалости коју свако осјећа у своме непоквареном срцу, кад му се дирљиво прича о пошљедним часовима Господњим, и кад год помисли на њих, једнако осјећа жалост. Оада је

до душе извијесно, да несразмјерност, која је наступила ту између заслуге и плате, нема мањег учешћа у том болном осјећају; а смртна борба сама собом нобуђује сажаљење; но пгго ми плачемо и жалимо, иа ипак се у исто вријеме поносимо, шта више чудимо, томе је само узрок то, што Исус умире нраведничком смрћу. Смрт праведника данас ће бити предмет нашег размишљања; ми ћемо се из примјера Христова научити, чиме се праведник на смртном часу од свију одликује. Има пет тачака, о којима ћемо опширније прозборити. Ми примјећујемо, I. да је и праведникова задња борба често врло тешка, али II. његова се вјера не може поколебати; III. свијест испуњене дужности бол му ублажује, IV. уздање у Божје милосрђе уздиже га над свом страхотом смрти и гроба; и V. и најпослије и по смрти оставља иза себе благословену успомену. * I. Пошљедна борба, коју мора човјек да издржи прије но што се роди за нови живот, час је краћа, час дужа, час лакша, час тежа. Једни бивају изненада и брзо, скоро у једном магновењу, отргнути са земље живих; код других је кратко и лако боловање једва слућени вјесник блиске смрти; код других долази смрт полако; облијепљена колиба душе мало се но мало разорава; с тешким и дубоким боловима, душа се мора откупити од службе таштини. Но у свима тима разноликим облицима смрти ми нијесмо кадри открити никакав строги закон нравичности. Мудре Божје намјере служиће нам и овдје за основ; само ако их нијесмо у стању познати. Јер често је пошљедња борба неправедникова лака и без бола, док праведник кроз много недјеља и мјесеци трпи патње смрти. Глед'те Спаситеља гдје умире! Можете ли порећи, да овдје праведник умире? Но под каквим је мукама његова душа мучена до смрти ? „бгда же прТлтх оцетх", вели нам текст и посјећа нас на оне ријечи, које је узвикнуо, кад је умирао: „жажд8 Ј . Ипак жеђ, која је његов језик палила, бијаше само незнатни дио неизмјерних његових болова; ипак се има захвалити најодлучнијој доброти војника, који бијаху код његова крста