Српски сион

С тр . 240.

Б р . 15.

великој радости и душевном за.носу кличу не описано бурно : „ Иема боље вере од вере православне"! Патријарх у пратњи свештенства долази мало касније — око х / 2 2 часа, — а ире његова доласка један чивовник политичке турске власти званично прегледа гроб Христов и кувуклију која се пред њим налази — да не би у њима било спремљена каква запаљива материја. У делом храму на и на гробу иогашене су све свеће и сва кандила, а сваки верни држи у рукама по једаи или више свежања свећа. у сваком свежњу по 33 свеће (број годииа Сиаситељевих). Кад се гроб од стране турске власти прегледа, онда нод надзором истог чиновника игуман васкресенског храма уноси у гроб једно велико незапаљено кандило и затим турски чиновник затвори кувуклију и заиечати јој врата, те код њих чува стражу. На брзо по патријархову доласку у храм, долази му један јерменски епископ — иосланик јерменског патријарха — а за њим такође епископ коптски, абисинскии сирски, који сви. одавши натријарху дужну ночаст, моле га, да им по појави благодатнога огња, од истога да. Као у одговор на њихове молбе, патријарх их иозива, да се и они моле Богу за иојаву небеснога огња. По томе патријарх у потпуном орнату у пратњи свештенства долази с литијом пред кувуклију нред којом скида један део црквеног одела, а турски га чиновник учтиво прегледа, да не носи собом какве запаљиве материје, те по томе отиечати врата од кувуклије и пушта патријарха унутра који иде уираво у гроб Спаситељев и клечећи моли се за појаву огња; с патријархом улази у кувуклију и јерменски епискои, али овај пе иде у гроб. Чим се у гробу небесним и тајанственим начином појави благодатни огањ, иатријарх од њега заиали оно велико кандило што је унео игуман васкресенског храма, затим одмах кроз један нрозорчић од кувуклије пружи пебесним огњем запаљене свеће једном свештеннку, који одмах одлази у олтар васкресенског храма и запали свеће што стоје на престолу; јерменски епископ иак иримивши од нашег натријарха благодатни огањ, додаје истн кроз другп ирозорчић од кувуклије представницима оиих цркава, које поштују благодатни огањ. Одмах за тим излази патријарх из кувуклије носећи у обе руке по један свежањ од 33 свеће. Арапи узимају патријарха на руке и тако га однесу у воскре-

сенски храм, где се тада сви верни иоздрављаЈу благодаЛу и уживају у неонисаној радости. За овим сљедује свечана великосуботна литургија. 1 ) * 0 истинитости нојаве небесног благодатног огња уверени су осим иравославних и Јермени, Копти, Абисинци и Сирјани и они се сви за сретне сматрају, када га од Господа преко молитава свете православне цркве задобију. Једино римљани одлучно одричу истинитост благодатпом огњу и сви њихови путописци који су опиеивали Палестину, ночинући од Кварезмија па да.ље редом, јавно трубе, да је то само варање народа од стране православних Грка и да се на гробу Господњем не појављује огањ с неба, него да га ироизведе један раније у гроб сакривени Аранин. Да је ова гадна измишљотина, гадна лаж и дрска проФанација православне светиње увериће се свако на врло прост иачин : 1.) Турски чиновник, који званично прегледа гроб и кувуклију баш у цељи да осујети могућноет сваке иреваре, морао би наићи у оном маленом простору на тог „сакривепог Арапина"; па све када би и иошло за руком Грцима, да поткупе једног или двојицу тих чиновника, али им не би пошло за руком ноткунити баш све од реда, који из давних времена врше ово званично осмотрење. Опште је познат Фанатизам Турака у верским стварима, те се не може претпостављати, да би чиновници и за мито пристали да прећуте варање хришћанско, те тако својим ћутањем, да потврђује истинитост онога о чему су уверени, да је гола лаж. 2.) Године 1835. био је чувени руски иутник Аврамт. С. Норовљ баш том приликом у Јеруеалиму и ири измољавању благодатног огња био је прииуштен у кувуклију један епискои иравославни и један епископ јерменски, Норов, руски конзул п још два руска путника. Када би дакле било каквог варања ириродно је, да ове потоње приватне људе, лајике, не би иуштали унутра да виде и обзнане таку иревару под којом се тобож издаје највећа светиња, управо велико чудо; јер ма колико ,аа је ко побожан, када се једном разувери о истинитости онога што за светињу држи и поштује, иостаће баш највећи противник и хитаће да сваког увери како се такова у ствари лажна светиња оснива на гадној превари. Ј ) В. „Боо^ Херц. Источник" 1895. св. VI. стр. 218—219. и „Хр. Весник" од 1895. г.