Српски сион

Н р . 16.

зеквенцкје отуд. Ко хоће да види могао је уочити, ко јв за иогоњих година, и у иајтежим околностима, мал пе искључшо, стојао и истрајао стварно па бранику цркве и народа. Историја ћ« о томе казивати и најдаљим потомцима, кад давно од нас и г. Ђ. В—а не буде ни иепела, и кад ни трага од трага не буде ни његовој неметаморФози. Што о конФеренцији рекосмо, немамо разлога нм у чему мењати Баш и с обзиром на оно, што г Г Б В. истиче као први задатак сабора, пе би било целисходно да буде конФеренције пре избсра, све да развој ирилика и ону акцију затражи. .. С радошћу иоздрављамо изјаву г. Ђ. В — а, да у заступању, права наше н. ц автономије нрема држави треба да будемо сложни и одлучни, или како он вели „радикални". При крају још једну примедбу. Г. Ђ. В. хтео је и тиме да нас нобије, што је он свој први чланак написао „ иознавајуЛи врло добро назоре дапашње угарске владе ирема нашој н. ц. автономији ." Кад је тако било, онда је г. Г Б. В и народу целом, и у њему и С. Сиону и нама, требао те назоре одмах и у свој иодробностн изнети, да се сви знамо равнати То иште родољубље и корист авт номије. Но за то и сад није доцне, јер се то даје извести и без конФеренције и без сабора. Завршујемо и сада изјавом, да је тежиште ситуације у изборима, који ће одлучити о свему. Б,

Омладина.* ВЕЈГИКА НЕДЕЉА. Баоа. Унук. Ваба је у својој соби што гледа у врт. Седи до прозора па чита књигу укоричену црном свитом, па кадкад погледа на прозор, како врапци кљуцају мрвице што им она сваки дан понуди. У то уђе њезин унук са шеширом на глави. Унук. —• Помоз' Бог, драга мајко. Баба. — То си ти? Бог ти помогао, синко. * Тај разговор донео је на Ведики Нетак париски политички лист „Бе Јоигпа1," место уводнога чланка. Натпие је оригиналу „Нез Јеипез," а потписао га је Непп БауеДап.

Унук. — Шта? Зар ти навек тако затвореиа у соби ? Зар не видиш, како је красно време? Баба. — Па била сам ја већ па пољу. Тек што сам дошла. Унук. — А где си била? Оиет у цркви, оикладио бих се? Баба. — Ба, велика је Недеља, да куда бих иначе? Унук. — 0! Велика или не велика. Ти си навек тамо. Теби, драга мајко Велика Недеља траје управо годину дана. Сваки си боговетни дап у цркви. Баба. — Па још неколико иута на дап, дакако! Унук. — То не разумем! А зашто то ? Баба. — Ја идем и за оне, који никад не иду. Унук. — То ће рећи, за мене? Баба. — Не него за суседова унука. Унук. — Ако је тако, добра моја мајко, ја бих морао бити најбољи и г нији човек на свету. Јер, на иослетку, од двога једно : Или ми твоје молитве помажу? Или ми не номажу? Ако ми помажу, то би се морало видети бар с поља, јер унутра ? . . . Ако ми тек не помажу . . Баба. — Помоћи ће ти. Унук. — А кад? Баба. — Доцније. Унук. — Кад будем у гробу? Баба , погледа га озбиљно. — МоЖв 6ИТИ. Унук. — Заиста, ти ниси весела. Баба. — Ја и нећу да сам весела. Унук. — Видим. Ти хоћеш само да си жалостива. 0 ! то је иајстрашније у цркви: не можеш бити весео. Баба . — Ти се вараш. Ја сам жалостива са твоје неверице. Моја је вера мени само врело радости. Унук. — Моја певерица? Али Боже мој, ја нисам неверник, нимало, ни једне мрвице. Баба. — На жалост. Унук. — Ти би ваљда да сам ја. . . . ЈБути безбожник? Баба. — Да, можда би ми то милије било. ЈБути безбожпици бар се могу покајати, обратити на нут спасења, а тада благо њима. Али они други. . . Унук. — А што ћу ти драга мајко ?