Српски сион

Број 16.

Жао ми је, ал не могу ти помоћи. Ја нећу никад бити ни богомољац ни безбожник. . . Не. . . . ја нисам за крајност. Баба. — Ти ниси ни за што. Унук. — „Ти гдаголеши." Ја нисам богодушан, немам вере. Не може је свако имати Баба. — А је ли ти бнр жао што је немаш ? Унук. — Није. Баба. — Није ти жао ? ч Унук. — Ма није. Баба. — Кад би те ко питао : „Можеш је имати, ако хоћеш. Реци, хоћеш ли ?" Шта би ти одговорио ? Унук. — Ја бих узео шешир. Баба. — Па кад је тако, прво га скини. Унук. — 0 ! опрости. . . навикао сам .. у клубу... немој ми замгрити! (Скине шешир.) Баба. — Нећу Да ти немам више што замерити, него само неноштовање ирема мени, ја бих била сретна и пресретна! Јадно дете моје! Јадни мој Перице! Унук — 0! драга мајко! Је ли то „плач матере божје"? Баба. — Чуј е ме, синко. Унук. — Хоћу, ал' немој ме карати. Баба. — Ти ме бацаш у велику бригу. Упук. — Немој се жалостити због мене. Ти знаш, како си ми мила. Баба. -— Ти мени још више, синко. С тога бих и желела. . . Упук. — Да се угледам у светог Јована Крститеља? Баба. То не. Унук. — Да, твоја је права жеља, да ја будем прави богомољац. Баба. — Не, синко, бар не одмах сад. Унук. — Охо! Баба: — Не иштем да идеш на исповест. Унук. — Иа баш и да идем. . . Баба. — Ал" ти би бар у недељу могао ићи у цркву. Па не би морао одстојати ни целу литургију .. Тек толико да те људи виде. Унук. — Ту ли смо ? Да ме људи виде? Дакле само ради света, је ли? СаМО да се тако чини, да се о мени говори како сам нобожан? Зар је то лепо ? Драга мајко, зар је то твоја црквена свест?

С тр . 253.

Баба. — Од сиромашних ручица, као што је твоја, ја не иштем више, него оно што су подобне да учине. Нека се што учини еамо света ради, и то је више него ништа. Ја више штујем човека који иде у цркву, иего онога који никад у њу не завири, на то ти је. Унук. — Иа и тада, ако се тај човек не би у цркви молио Богу? Баба. — И тада. Унук. — Па и ако би у цркви мислио на друге ствари, на светске, на „житејска попеченија ? Ј Баба. — И онда. Унук. — Па тим би вређао Бога? Баба. — Мање него недоласком својим. Ма како да је слабо и мајушно, и најситнија ситнина, заслуга је пред Богом. Ти ни не слутиш, колика је милост Божја; од ситне душице доста му је свашта, па и оно што се тек само чини. Унук. — Може му бити. Али ја нисам тако милостив као он, ја водим рачуна- о достојанству човека и о поштовању самога себе. Ја нећу ићи у цркву док ме не нагопи неодољива жеља за Богом и за молитвом, те да се тако својски, тако душевно помолим Створитељу света, као ти, драга мајко. Али док сам овако, без више потребе и жеље, Бог ме пеће видети. Баба. — Не говори тако синко! Унук. — Говорим, како мислим. Баба. — Немој ни мислити тако ! Унук. — Ако баш хоћеш. Али знаш, да ти унраво кажем, није ми ништа стало до свега тога. На још да знаш колишна је то мени беспослица!! Баба. - 0! 0! У нук — Бог! будући живот, бесмртност душе, накао и рај, света мајка црква. . . . Кад нрођем, поклоним се.. . 0 ! ја сам пун поштовања из учтивости, али ја на то не мислим ни за два гроша, ни једаннут у години дана. Па инак живим. Јер моја са вест није иуна гриже. — Не. Не велим да сам ја врело врлине и доброте. Али ја знам и кажем, да нисам зао човек, да не чиним никоме зла, да никога не вређам. Баба . — Бређаш мене. Унук , осетљиво. Тебе? Моју драгу мајку? То је друга ствар У осталом, радили ми

„СРПСКИ СИОН."