Српски сион

С тр . 254.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 16.

што му драго, наши ће се родитељи навеки бринути. То не може бити друкчије, такав је живот. Кад родитељи неби имали деце, били би сувише сретни. Баба. — Па шта да се ради, да ти будеш други човек, нов човек? Унук. — А како да ти ја то кажем? Баба. — Ја се толико молим Богу, да ће ме кад било услишати. Унук. — Мислиш ? Баба. — Јамачно. Унук. — Видиће ко доживи. Баба. — Ја нећу доживети, сувише сам остарила. Ја радим на твом спасењу, али га нећу видети, већ ако мртви . . . а и то може бити. . . Унук. — Па што ти мени замераш управо ? Баба. — Што нећеш да верујеш, и не желиш да верујеш, иа кад већ ие желиш, бар да се кајеш. Па и то је сувише, ни то не иштем да се кајеш. рецимо само да ти је жао, што вемаш исту ту веру птто је има твоја добра мајчица. Ето то је све што ме мучи. Унук. — Мој отац и мој чика нису бољи Хришћани од мене. Баба: — Истина. Ал' за то и пате. Твој отац, што старији, све је брижнији од судбине. Он тражи себе. И ја тврдо верујем да ће на послетку себе и наћи Унук. — То показује да је остарно и да је с тога невесео. Кад ја доћем до његових шестдесет годипа, тада ће и мени доћи време да идем на вечерње. Тако је цео свет. Ја нисам изузетак, тако је цела Француска и сав остали свет. Јер знаш, драга моја мајчице, ја не бих да ти чиним на жао и да се користим својом јачом снагом, јер ја те јако волим, а твоја је вера толико угодљива колико безазлена .. . али ћеш ми много угодити, ако ми кажеш: осим велике литурђије у недељу, у један час но нодне (1а тезбе сћлс), можеш ли икога од бољега свега видети у цркви? Никога. Сами сиромаси и богаљеви, који зими дођу да се загреју, а лети да се склоне од сунца; кухарице, људе двадесетог реда, и навек жене, на жене. Никад мушке главе или врло ретко, по који кукуљави старац, у костобољи. једном ногом у гро-

бу, те више га и ие броје у свет. Ја никад нисам видио другог света у цркви. Баба. — То је с тога, што ниси добпо гледао. Ја сам навек видела у цркви много света, у сваки час. Иди само ма кад у цркву Ш1гв- 1 )ате-(1в8- УгФјггсл, па ћеш видети. Ти си само још дете, а говориш већ којекаква страшила. Ти хоћеш да си као читава Француска? Да ми је до смеја, ја бих се смејала твојој цркви гољаћа и богаљева. Само да си био јучер у храму Светога Филипа. Дакако да је било и сиротиње, о ! много сиротиње! она је ту код куће било је кухарица, било је слугу. . . Унук. - — Шта ће они у цркви? Баба. — Да науче служити нас И њима треба исто толико снаге да поднесу нас, колико нама да поднесемо њих. Па је било жена од сваке руке. Могао си видети и милијоиарке, маркизе и мајсторице у црнини и у шаренилу, шешира за сто Форината, крај капа од два гроша. Свако је то плаћало свој сто, да чује проиовед оца Рока, која би те јако занимала, иа можда и поправила, и ако прћиш уста. Па и мушких је било доста, и њих од сваке врсте. Беше ту господе виђене у свету, политичара, министара, великих судија, саветника, ђенерала, књижевника. Унук. — Наравно, ти су дошли да чују лепо појање . . . моде ради. Баба — Не бих рекла, да је то био једини разлог њихову доласку. Јер су остали и после нојања, на поздраву и благослову. Да си био тамо, ти би се јако зачудио кад би видио, како се људи крсте оним истим рукама, којима се ти рукујеш на тркама и у позоришту. Ти не знаш, јадни мој синко, да сваки човек има свој час кад мора у цркву! Тај час куцне сваком, ире или носле. И теби ће брзо куцнути, као да га чујем. Унук. — Не бих рекао Баба. — Хоће, боме. И пре него што би мислио. Унук. — А ко ће ме натерати? Баба. — Ја. И то ће бити на мом укопу. Још три дана, па осамдесет и пет, мој синко. Ти ћеш у цркву, веруј ми. Ићићеш за мном, али тада са шеширом у руци. Ти ћеш прелити мој гроб пре ирве врбице.