Српски сион

&р. 16

С тр . 255.

Унук. — Немој то спомињати! ТТТто да ти на то одговорим ? То еије леио, наговарати ме на веровање сномињањем твоје смрти. Томе се дакако не могу противити. То је као кад Фрдпцузу споменеш освету и народну заставу. Запушиш му уста. Баба. — Ћути! Ходи загрли ме! Ти си неваљао, али ти си мој драги Перица и ја те волим Ти видиш ону мију стару књигу у црним корицама, пуну светих слика ? . . . Унук. —- Видим. Еаба. — То је моје иодражавање Исусу Христу. Сад чуј! Наумила сам да ти подвалим. Остави ћу ти ту књигу по смрти својој. Ја сам са свим стокојна, ти ћеш је хранити са највећом пажњом. Ти ћеш је кадгод читати, тамо касније, кад и ти остариш. Читаћеш је са сузама, тражећи узалуд глас мога грла ... тек да се сетиш. .. Колике успомепе ! Колико кајање ! Читав свет јада и чемера. Биће прекасно. Али неће, "имаћеш још кад Никад није прекасно. Како ћу ти тада бити мила. Сву ћеш бригу накнадити. Мени те је жао, синко мој, мислећи како ћеш патити што си био узрок мојој патњи! Молићеш ме да ти опростим. Ја ти ираштам већ овога часа. Али веруј, да у Француској свет још иде у цркву, бар толико колико у РоИез Веге;еге. Цркви су навек отворена врата. То је кућа, то је изба, у коју се склања душа у невољи. као у свој завичај. Црква је добра половина домовине. Тако је, мој синко!

Чији еу легати бившег свештеничкоудовичко-еиротинеког фонда архидијецезе Срем. Карловачке ? У броју 14. „Сриског Сиона" о. г. управио Је деловођа удовичко-сиротинског завода, преч. госиодин Василије Константиновић „Позив" на архидијецезално свештенство, да се дана 28. априла (10. маја) сакуни ради уређења и одређења легата свештеничко-удовичко-сиротинског Фонда, који нису оиштем мировинском Фонду прииали. По иозиву преч. госп. В. Константиновића излази, да се све архидијецезално свештенство У ту скушнтину позива, дакле и они свеште-

ници. који нису били чланови бившег архидијецезалног завода, јер „легати . . . остали су и надаље искључиво у руковању архидијецезалног свештенства. и Но смисао тога позива — којија сасвим коректним сматрам — измењује надпис томе позиву: „Члановима архидијецезалног свештеничкоудовичког сиротинеко-пензијоног завода", као и примедба сл. уредништва, у којој ирепоручује „браћи свештеницима, којих се овај позив тиче, да у што већем броју у ову врло важну скупштину дођу." Пошто легати бившег архидијецезалног мировинског завода нпсу прешли онштем мировинском Фонду, пошто је скупштина за уређење тих легата сазвана, пошто су већ приликом пређашње скупштине за овај случај — ако легати општем мировинском Фонду не припадну — неке мисли за уређење тих легата саоиштаване, то би но мом мишљењу нрва и најглавнија ствар била : бити на чисто с горе истакнутим питањем: Чији су легати бившег свештеничко-удовичког сиротинског Фонда архидијецезе Срем. Карловачке ? С тим иитањем треба најпре свршити. па онда тек дискусију о одређењу и свреи тих легата иовести. Неопходно је, као што сл. уредништво „Српског Сиона" мисли, да се предлози за ту скупштину штампају, како би их чланови благовремено сазнати и нроучити могли, а по мом мишљењу требало би прво, пре свију нредлога, па и ире скупштине, да се реши иитање: „Чији су легати . . . ? ц Оне мисли сл. уредништва дотаћи ћу се мало ниже. Нека ми дозволи славно уредништво у овоме цењеном листу моје мисли изнети односно горњег питања, шат оие покрену и другу браћу свештенике, да се тај иојам о својини легата бившег архидијецезалног мировинског завода како треба разбистри и регаи. Моје је мишљење (можда зато, што нисам био члан бившег завода), да су легати својина целокуиног архидијецезалног свештенства. Јер до сад, и ако нису тако сматрани, док је завод ексистирао, ал' од престанка тога завода легати ти постају неоспорива својина целокупног свештенства архидијецезе Сремско-Карловачке. Немам при руци овог тренутка завештајно иисмо блаженоупокојеног патријарха Германа^, ал' се добро сећам, да је завештај тај учињен удо-