Српски сион
С тр . 28 2.
„СРПСКИ СИОН."
Б р. 18
цима непобитно доказала, на темељу фило логијских и других истраживања, да се иравим старосједиоцима могу признати само наши ирародитељи и њихови најближи потомци, који су живљели у једноме углићу истока, па да су сви свјетски народи, не гледајућ на разлику геограФских и етнографских животнијех услова, сродни ме1>у се, јер их је одгојила једна домовина, а за такову се признаје исток Исшочна зрака омиловала је на тај начин све, а по што миловање за дјецу и младнКе има чаробни чар, не треба се чудити, што у свакога мора бити природно, свјесно привлачење рођеној колијевци. Ето с чега је мисао о томе, да је негдје тамо, на далеком, далеком истоку, чудна рајска страна, особит мио човјечјем срцу живот, — од искони била код људи, те видимо, да с прва стари народи — Мисирци, Грци, Македонци и Римљани, а за тијем каснији Шпанци, Португалци и други предузимају путовања и троше огромна материјална и морална средства, да наиђу на завјетну источну страну. Познато је, до каквих су великих открића довела та путовања; између њих можемо показати на откриће Америке, Мндије и других крајева. Нема никакве сумње, да у тежњи човјечјега рода, коју смо показали, према истоку ваља видјети одјеке библијско-историјских прича о становању наших праотаца у рају и о првобитноме животу народа у азијским крајевима, особито у Хималајским горама, у т. зв. Бактријани. Сличне одјеке сретамо и у неким производима старе, византско-словенске књижевности, на пр. у „ животу преиодобнога Макарија Римског " грчке редакције, у „шсланици пресвгтера Јована грчкоме имиерашору Жануилу " (или „ Прича о индијскоме царству и ),* у „ иосланици новгородског архијеи. Василија тверскоме епискоиу Теодору XIV. в." Те тако интересовати се за исток и проучавати га, прије свега потребно је с тога, јер је он као домовина човјечанства, — извор светских завјетних иредања и културна колијевка. Без нознавања старога и савременога источног живота не може се замислити културна само* Гд. „Фш. Зап." 1874. г., св. ш —VI.; 1876. г., ев. ш. и V.
свијест народа и појединијех лица. немогуће је појмити прави начин живота. Но особит интерес, да проучавамо источни живот, истиче из хришћанске историје По особитоме Божјем промислу о свијету ваљало је, да се на истоку „кпосл-к* докх дши си;(х сврши спасење људског рода. Страна, гдје је човјечанство најприје угле- » дало зору свога природног бића, требала је да ностане клнио његова гмкиккгг У а , друго, наравствено његово рођење, нова домовина свијех будућих синова небескога царства. Тамо, гдје је Божја десница у лицу првог Адама Свој дивни виноград посадила, другоме Адаму — Самој Превјечној Ријечи, — било је угодно, да насади нови виноград, непорочну, благодатну цркву, к>же стажа крокТк> (ткоем. Домовина грјешнога пада ваљало је да постане домовина искупљења. 0, каква тајна, каква премудрост ! Господ се не устручава родити се у отаџбини палога праоца за то, да га дозове и избави човјечанство од Евиних суза.* Оп је благоизволио препородити човјека на мјесту његова рођења и благословио извор, почетак наравственог бића тамо, у ономе дијелу свијета, гдје излази сунце — извор свјетлости и природнога и човјечјег жи- 1 вота, да тиме покаже, да је Он — Извор новога, бољег живота ЕБегово рођење на истоку представљаше излазак новога сунца, које не заходи, нематеријалнога сунца, којега свјетлост требаше, да обасја својим зракама васгрјешни свијет. Као што зраци материјалног сунца, рађајућ се на истоку, обасијавају и дају живот свој природи, коју видимо, тако и благодатне зраке нематеријалне свјетлости Христове, засијавши на истоме истоку, ваљаше да обасијају сву васелену од краја њезина до на крај, и таким начином саопће виши живот, духовну моћ, неопходну њезином правилноме развијању. И заиста се свјетлост Христова с истока распространила по свој васелени 1 и просвјећује сад и увијек свакога човјека, који долази у свијет. Па тако, ако је светлост с истока, онда је исток — извор истине Христове науке, чувар апостолских завјета и нредања светих отаца, бранич Православља. Растума * Гл. акатЈГОТ Пресв. Богородиди.