Српски сион

С тр . 304.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић иарох. (Наставак) Да оправдају своје постуиаље у одбацивању и неуважавању наведених књдга св. писма новога завета иротестанти не хотећи никако примити св. предање и увидети и допустити потребу истога веле: „Онај, који има у себи Духа Божија може врло лако разликовати св. књиге од оних, које немају тога карактера, онако од прилике, као што ми разликујемо светлост од таме, слатко од горког, бело од црног". Ако је збиља тако: онда никако не можемо разумети, за што протестанти одређују и означују, које су књиге каноничке, а које нису, кад је то нешто са свим излишно?! На што, и управо имали смисла некоме говорити, некога уверавати о томе, да је ово светлост, а оно тама, ово слатко, а оно горко, ово бело, а оно црно, кад се то и само „врло лако разликовати може". Држећи се строго своје науке и остајући досљеднима себи самима протестанти би имали просто само крстити своју децу и тиме низвести на њих Духа светога, који ће им „кад одрасту и размисле" казати, које су књиге каноничне, а које нису. Но сви људи нису једнаки, разликују се они међу собом у млогоме, па и у томе, како суде о стварима; тако, што је једноме светло, другоме није; што је једноме слатко, другоме тек сладне, а трећем чак мало и горчи; некоме је ово чисто бело, а другоме ннје. Па кад би сваки човек судио и размишљао о каноничности књига св. писма, не би лп могло бити, да се двојица не слажу потпуно у томе, да је нека књига св. иисма канонична? На код протестаната доиста то и тако и бива; н. пр. Лутер и Калвин не слажу се у суду о каноничности носланице апостола Јакова: Лутер вели, да та књига ев. писма новога завета није канонична, дочим Калвин тврди, да је канонична. Па друкчије бити и не може; с тога је са свим појмљива и разумљива она Лутерова реч: „Нека мисли о њој (т. ј. о књизи „откривење Јованово") ко што хоће, ја не могу примити ове књиге. Питати Лутера, за што му „Откривење Јованово" није канонично, значило би то исто, што и нитати некога да нам каже, за што му је нешто горко, а није слатко.

И ако би протестанти имали довести човека пред извесну гомилу књига и рећи : ево ти ове књиге; које су од њих каноничке, а које нпсу дознаћеш п иознаћеш врло лако, јер ће ти то рећи св. Дух, који је у теби : ипак они тако не чине, него одређују, колико књига има, и које су књиге каноничке. Но они то и тако и морају чинити. Одредив у напред шта веровати могу, а шта не, претестанти удешавају св. писмо према-тој вери својој, а не веру своју према св. писму: ко,;а књига св. писма потврђује веру њихову та је каноничка ; а која не иде у прнлог њиховом учењу неканоничка је. С тога и не могу допустити, да сваки верни њихов суди о каноничностп књига св. писма, јер би који од њих могао признати каноничном и ону књигу, која се са протестантским учењем не слаже. Како се и учење назарзнско у многоме | слаже са учењем нротестангским: то би се и они морали угледати на ове, те оним књигама св. писма новога завета, које њиховом учењу не годе, мању важност нриписивати и одавати. И неки од њих као да су већ ударили путем тим, јер у чланку „0 Назаренству* читамо, да се назарени „на пастирске посланице аиостола Павла слабо осврћу, јер се онде јасно говори о свештенству; а то њима не иде у рачун („Г. И." 1887, стр. 213.) Иоред свега тога, што протестанти веле, да немају, и да се они не држе и не ће да се држе предања: ипак имају предање и држе га се. Одређивање броја каноничких књига, и означавање истих шта је друго, него предање, само предање много млађе од онога, кога се држи св. наша православна црква. А које је предање истинитије и важније, и кога нам се држати ваља? Кад је реч о нечем, што се збило пре стотину и више година чије је казивање истинитије и важније: синовљево, или очево, илн дедино, или прадедово? Свакако ирадед^во. Међу тим протестанти одбацују сведочанство прадедово као неистинито, лажно, а иримају и признају казивање праунуково! Но као да се протестанти држе оног истог предања, кога и ми, и то бар онда, када одређују број "каноничких књига св. иисма новога завета, и када исте књиге означују и наводе; а да се они и више пута осврћу на св. предање онда, када им своје учење одбранити и истинитост истога доказати ваља видићемо касније.