Српски сион

бр. 20

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 323.

Осим горња два места могла би се још и друга навести за доказ, да предање збиља постоји, и да га се држати ваља; но горња су два места најглавнија и најјаснија. Ипак ћемо за доказ, да апостоли нису све на писмено ставили, него да су неке уредбе и лично, усмено казивали и предавали, навести још једно место св. писма. У другој посланици својој „избраној госпођи и дјеци њезиној" вели на крају св. аностол Јован: „Много бих вам имао писати, али не хтједох хартијом и мастилом; јер се надам, да ћу доћи к вама и из уста говорити, да радост ваша буде испуњена" (ст. 12.); то исто и још јасније говори и у трећој својој посланици „Гају љубазноме" (ст. 13—14.) А да је св. црква и у прва времена своја .за усмене уредбе знала, и да се тих уредаба и држала, сведочи св. Василије Велики. Једног празничног дана служио је Василије у својој цркви, у којој је био и блажени Амфилохије, епископ Иконијски; у цркви је било осим многих верних још и јеретика, и то много, а ови су Василија мрзили и тражили су сваку прилику, да га било у чем ухвате и окриве. Служећи службу Василије је читао славосдавље час овако: „славу Оцу кроз Сина у Духу светом", час опет што је једно те исто: „слава Оцу са Сином заједно са светим Духом". На ово јеретици стану викати на Василија, као да он не исноведа право божанство Духа светога; Амфилохије уиозори на то Василија. Због тога. напише св. Василије блаж. Амфилохију књигу „о Духу светом", у којој између другога наводи и ово: „У погледу пак онога, да нема ни свједоџбе, нити је написано пгта о славословљу „са Духом", кажемо то, да ако не треба примати ни друго, што није написано, онда ни ово; али ако су се веома многе тајне усвојиле код нас, а нијесу биле написане, то са. многим другима признајмо и ову. И ја мислим, да је то баш Апостолско, да се обдржавају ненаписана предања. Јер „хвалим вас", каже, „браћо, што све моје памтите, и као што вам предадох, иредања држите"; и опет: „Држите предања, која сте добили или ријечију, или кроз посланицу", између којих на особити је начин једно и ово, које ученицима предадоше они, који га у почетку установише, и који трајном употребом у течају времена, кроз дуготрајни обичај у цркви укорјенише. Иста је

ствар као на суду; кад би ми, не имајући доказа писмених, привели вам мноштво свједока, не бп ли зар добили од вас ријешење опроштаја? Ја мислим да би, _јер на риј.ечима два или три сведока има остати сваки говор". Пак ако вам јасно покажемо, да ми имамо на нашој страни дуготрајност времена, не ћемо ли вам тиме показати, да право говоримо, и да спор не може бити ријешен противу нас? А стари догмати заслужују особито уважење управо тијем, што у својој старини, као у некој сједини, узбућују поштовање к себи". („Правила с тумачењима" књига II. стр. 436 — 437. и 439—440.) Показивати, на она места св. писма, која тобоже говоре и сведоче, да нема предања, и да га се држати не треба значи: доказивати, да св. писмо нротиву речи, само себи говорећи, час овако, час онако! На таково што ни помислити, а то веровати још и мање можемо и смемо. Да св. писмо говори о „иредању" и о „уредбама, којима се (људи) научили (аностолском) ријечју" то је јасно, то смо видели; према томе она места св. писма, која тобоже говоре противу предања морају се правилно протумачити и добро разумети; и кад то буде, видиће се, да у св писму никакве нротивности, никаква противуречја, никакова дволичја нема, јер бити и не сме. Па да расмотримо које од тих места. Таких је места више, али ћемо навести и расматриги ова три: 1.) „А ово, браћо моја, нриговорих себи и Аполосу вас ради, да се од нас научите, да не мислите за себе више него што је наиисано, и да се кога ради не надимате један на другога". (I. Коринћ. 4., 6.) Ако би смо већ некако и могли веровати, да два апостола један другоме противно говоре, али можемо ли веровати, да ће један те исти апостол с&м себи противуречити ?! Је ли могуће, да апостол Павле са овим речима осуђује усмено предање, а на другом месту „хвали браћу", која не само „иамте", него се и држе оних „уредаба, којима су се научили" не из посланице, него „из речи" његових?! 2.) „И будући да из малена умеш света иисма, која те могу умудрити на спасење у Христа Исуса" (II, Тимот. 3., 15.) Но шта пише и вели ан. Навле у стиху одма пред