Српски сион

С тр . 3-24

"СРПСКИ

СИОН."

1»р. 20

тим, т. ј. у стиху 14-том? „Али ти стој у томе, што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си се научио". Је ли било нужно да неко г учн" Тимотија који је још „из малена знао света писма, која су га могла умудрити на спасење у Христа Исуса?! Него шта је? Ан. Павле вели: ти, Тпмотије. умеш још из малена св. писма, и она те могу умудрити на спасење у Христа Исуса, али само онда, ако ти та писма разумеш; а да би их разумети могао, а, ти стој у томе, што си научио и што ти је новерено, знајући од кога си се научио". 3.) На молбу богаташеву: „молим те, оче, да пошљеш (Лазара) кући ода мога, јер имам пет браће; нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења", Авраам одговара: „имају они Мојсија и пророке нека их слушају". (1ука, 16., 27—29.) Дакле : доста је „слушати Мојсија и пророке" па да се неко сиасе, да не оде „на место мучења". Но је ли могао сваки разумети „Мојсија и пророке" ? Ево одговора на то питање Христа самога: „варате се, не знајући нисма ни силе Божје". (Мат , 22., 29.). Садукеји наводе речи Мојсијеве, а Христос им вели, да они те речи не разуму. Ако већ „Мојсија и пророке" сваки разумети не може, биће свакако, да ни књиге св. писма новога Завета сваки разумети не ће моћи, јер у њима „имају неке ствари, тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао" (II. Петр. 3., 16), за то св. апостол Павле и вели, да само онај, „ко мисли, да је пророк или духован нека разуме" оно, што он пише, г јер су Господње заповести. Ако ли ко не разуме, нека не разуме" (I. Коринћ. 14., 37 — 38.). Дакле: св. писмо, реч Божју разумети, и но томе другоме казивати м тумачити може само „пророк или духован", који је у разумевању и тумачењу речи Божје „научен и утврђен." А. да такав у разумевању и тумачењу речи Божје буде „научен и утврђен" морао га је у томе неко поучити, те му осим онога, што је у св. писму, још неигго усмено, или као што само св писмо вели : .,из угта у уста" предати, рећи и напоменути; за то баш и вели св. апостол Павле Тимотију: „ти стој у томе, што си научио и што ти је иоверено, знајући од кога си научио". Да докажу, да нема никакова предања, и |

да се никакове усмене наредбе држати не сму, протестанти, а с њима и назарени показују на то, што је Христос Спаситељ на приговор књижевника и фарисеја: „за што ученици твоЈи престунају обичаје старих ? .Јер не умивају руку својих, кад хлеб једу" оДговорио им: „за што и ви престунате заиовест Божју за обичаје своје?" те додао речи пророка Исајије за њих речене: „Ови љ>уди приближавају се к мени устима својима, и уснама пошту.ју ме; а срде њихово далеко стоји од мене. Но залуду ме поштују учећи наукама и заповесгима људскима". (Мат. 15-, 2 — 3. и 8 — 9.) Дакле: није нужно, на чак и грешно је држати „обичаје старих" ? А шта вели и опет сам Хрисгос Сиаситељ, а за те исте књижевнике и фарисеје и у том истом Матејевом јеванђељу? „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима; а остависте, што је најиретежније у закону: правду и милосг и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати" (Мат. 23., 23.) То исто сведочи и св јеванђелист Лука (11., 42.) Дакле: и ако „давање десетка од метвице и од коира, и од кима" није закон, односно „Мојсије и пророци", него „обичај старих" налагао; ипак Христос Спаситељ не рече, да га није требало држати, на нротив рекао је, да га не треба „остављати". Према томе: „обичај старих - ' и односно „науке и заиовести људске" ако су само добре и корисне и Богу угодне не само да се држати могу, него и треба да се држе. А по себи је јасно, да наредба и обичај књижевника и фарисеја, по коме је неко могао оцу и матери рећи: „прилог је, чим бих ти ја могао иомоћи" (Мат., 15., 5) т. ј. оно, што бих ти, ја, оче или мајко, у твојој нужди и невољи дати могао, то сам цркви као „ирилог" наменуо, те ти то дати не могу, баш ако ће те нужда и невоља н убити и уморити наравно да такав „обичај", да така „наука", да така „заповест људска" није могла бити Богу мила и угодна, те се таким „обичајем, науком и зановешћу људском" Бог ни поштовати могао нпје; то је, да како, „устима и уснама иоштовати Бога, а срцем далеко стојати од њега". А какви су „обичаји", какве су „науке и заиовестп људске" у св. иредању сачуване, то ћемо види и дознати, кад на то ред дође. (Свргаиће се.)