Српски сион

Стр. 316

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 20.

црквени Усгав источно-православне сриске цркве у земљама утарске круне и . Частан опозицијони задатак данашњој нашој опозицији налаже, а истинити интерес наше автономије, цркве и народа с правом од ње тражи, да своје партајске обзире и смерове потчини томе општем интересу, те да не изазива бојазни и не нрави баука где им места није. Тако исто тај частан задатак нашој опозицији налаже и тражи од ње, да ради свота арохтева за ве%ином у сабору, не приказује и не сумњичи, без икаква основа и разлога, као издајице и диндушмане народне, оне његове синове, који му данас једини лготу иомоЛи и њетову толико дратоцену автономију на висину стварне автоно.мије иоди/м. оситурати и обезбедити. А да то моту ти синови народа нашег и ти брацичи цркве наше, и да у томе иравцу свој рад заиста и извршују, еклатантан доказ је ево већ и у значајном и за нашу автономију дратоценом садржају иремаиот■ иисане Превишн>е Одлуке. Такав доказ имају за себе наши Фактори, који нам да нас руководе народно црквене послове, и у постигнутом успешном резултагу нреговора својих са Фактором државне власти, који ће резултат изражен бити у самом иредлогу Саборског Одбора. Са таквим доказима срешће се народни иосланици и кад се нађу на окупу саборском. И носле свега овога, ми имамо и разло^а и нрава да апелујемо на нашу опозицију у име мира, наиретка и среће на родне, у име славе наше цркве, да буде на висини свота часнот задатка, на висини ■истинитот и стварнот родољубља. То родољубље којим треба да се исиуни и оснажи наша опозиција, казаће јој и — како таква бити може, и шта као таква треба да ради , па да буде диоником оне радости и блаженства, које испуњава цео народ после постигнутих усиеха. Кад наша опозиција не би ни сада увидела и не би схватила, или не би хте ла учинити оно ; што би јој истинито родољубље морало диктирати; и кад се не би тргла, ма и у дванаестом часу, са свога раздраженог и страсног партајског и неродољубивог агитаторског пута, те кад

би усиела обманути иарод свој, те у прохтеву за већином својом на сабору избезумила свој народ и ири изборима за сабор наш добила већину мандата, — зла коб нашегнарода и цркве нала би на њезину душу, И ми би, истина болне родољубиве душе али мирне савестп, могли онда нашим Браниклијама и Заставашимм довикнути, као Пилат руљи пред судницом Христовом : КК1 ОуЗрНТЕ. Али ми се уздамо, да ће свест нашег народа сачувати нашу опозицију од тога тешког греха! Исток и одношај запада према њему. Написао: Николај Коџебаш. — „ЦергсовнБти В1;домости". (Наставак.) Свуда се по истоку причешће свршује иод оба вида. Јермени, Копти и Арани, који (1е јиге не припадају православној цркви (има их и нравославних), нричешћују се православно. Све су источпе литурђије — јерменске. сирске, јетиопска, месопотамска и др., врло на близу с иравославним литурђијама св. Василија и Св. Јована Златоустог. Очигледно је, да каноп тијех литурђија води опћем аностолскоме почетку. У православној се цркви сачувао прекрасац обичај, да се свећенослужитељи љубе за вријеме литурђије. Тај се обичај појављује у дубокој старини и чисто је источног карактера. И данас Турци и Ара пи поздравл.ају једни друге нољупбом у десио и лијево раме. У прво Хришћанско доба тако љубљење било је по свуда у цркви, — те смо га и ми наслиједили као вјерни синови истока. Наслиједили смо и облик одежда и духовну ношњу. Тај облик није нико измислио по својој ћуди, већ има своју историју, а правда га савременост. На читаву нростору од Мале Азије до Египта и Етијопије путник може сретати и сад Аране, Фелахе и др. тамошње становнике одјевене вуненим или ланеним хаљинама бијеле и црне боје, које опомињу на наше каФтане и расе. Сличност иде дотле, да често држиш свјетовно лице за духовно, особито ако носи мјесто чалме црну капицу. Најзначајнија је хаљина, која опомиње на Фе лон; она је налик на јудејску свећеничку