Српски сион

Бр. 20.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 317.

хаљину т. зв. талас, чије је почетак, разумије се, стари источни; предњи је његов дио дугуљаст и уздиже се, као што је то обичај у јерусалимских Грка, гдје свећеници прибадају т. зв. звонолике фелоне. Треба примијетити, да се Фелони, као и све у опће црквене хаљине, иа истоку шију из лаке, вунене или ланене материје: кадиФа, која није за жарку климу, срета се овдје местимице и често служи за знак Хришћанске љубави Русије према православноме истоку. Да ли да говоримо даље о крсноме знамењу, које је свуда по ис току учвргаћено печатом православља ? ... Најпослије хоћемо ли говорити о богатим источним књижницама, о томе, да у њима има старих православних књига, Фрагмената и палимпсеста, о ископавању сваке годиие старих храмова, о налажењу Фреско сдика, мозаика и т. д.** — кад све најљепше свједочи за то. да су догмати и обреди старих св. Божјих цркава једнаки са садашњима и да је православна, источна вјера била, јесте и остаће — једна, васеленска вјера заиста је с?а апостолскдА,. с Т а к^ћра бтечсскал, с Т а к-крл вселемнбк! о^ткерди. И тако паш је бдношај према истоку такав, да ми, који смо с њиме у једипству вјере и љубави, радимо иа њиви Христовој у име једне истине, која се без престанка чува у источној православној цркви. Само кад опћимо с истоком, црпамо себи наду, да ће благодат Божја бити с нама увијек и да ће нас она довести у небески стан, који нам је Христос спремио. Обратимо се сада гордоме западу и погледајмо, како се он влада према томе истоку, откуда је дошла свјетлост људима. Ми смо већ примијетили, да он баца на њега грозне стријеле и напада га пе у име васељенске истине, него због своје киристи, ** У граду Салонику иди Солуну — тој источној Равени — прије 3—4 год. пронашла су се важна открића. Послије пожара у цркви св. СоФије - нашло се толико богаство мозајика, каква нема ни у једној источној црквп до св. СоФије у Цариграду; тај је мозајик, разумије се, стари, византијски. Послије пожара показало се, да стражара, коЈа Је била уз цркву, — није ништа друго, већ стара црква; У аисиди сачуваше ее фрескв и колоне\ као што се види, Црква није била велика. али висока. У Солуну су наш.ти Још 2 иодземне цркве. Све су цркве саграђене, као и св. Динитрија Солунског и св. Георгија (сада џамије) не касниЈе од V. вијека, те тако докааују о старини православља.

земаљске славе и на угодност „неиријатељу доора и човјекоубијци од искони, који не престаје нигда сијати различиту иљеву по њиви Господњој, да угуши тиепицу" (ријечи „окружне тсланице Цариград. иашријарха и ). То потврћује историја. — Василије Вемки још у 1У. виј. жалио се на западну гордост, те у својој посланици италијским и галским епископима изјављује, да православни на истоку , стоје на стражи ошИег досшојанства отачке ризнице здраве вјере". У 1У. в. 'заиад закашњује с признањем васељенског значења 2. васељенскоме сабору (381. г.), на којем су, међу осталим, признали власт епископа Новога Рима — Цариграда исту као и енископу старога Рима — папе. 484. г., послије 4. васељенскога сабора (451. г.). папа Феликс непромишљено баца анатему на цариградског патријарха Акакија — и запад не опћи с истоком 35 год. То је први расцјеп мећу црквама, који је настао из гордости и частољубља римскога епископа. Кад се опћење поновило (579. год.), нарочито за царевања императора Јустинијана, који је освојио Италију, западна се гордост за неко вријеме стишава, те римске папе Јован (525. г.), Агапит (536. г.) и Василије (597. г.) чак и Цариград посјећују, остају у њему неколико година и свршавају у храмовима царскога града литурђије, не износећ ни какве врховне власти над источним јерарсима, нити говоре, да они зависе од свјетске власти. Али гордост и самољубље скоро узеше мах. Папе с прва ступају у борбу са свјетском, а за тим с духовном влашћу истока. Они добијају царску повељу на имања римске цркве, до краја У1. в. не ће да признају одредаба У. васељенског сабора (553. г.), на којем предсједаваше цариградски патриарах и свијем силама теже, да исток потчине своме ауторитету. Знаменити римски епископ — папа Григорије Велики нризнаје У. васеленски сабор; иазивајућ се вегуиз уегуогит Беј, иоказује примјер смирености и братског одношаја према истоку, а при томе вели, да од поглаварства једногепископа над другим пријети опасност црКви. . . Али се његови нашљедници користе политичким и сваким другим ирили-