Српски сион

Стр. 320. „СРПСКИ СИОН." Бр. 20

ке наше иокара? Не, он је чинио, само дужност своју. Или да ли нам је непријатељ онај, који је својој вери, својим начелима — која су супротна нашим — одан срцем и душом? 0, колико би у свету, овом мање иеправде, мање неслоге а више мира, више споразума било, кад би сваки своје назоре бранио и чувао, а туђе штовао ! На ко нам је дакле неиријатељ? Онај који нас вазда и на сваком кораку злонамерно оштећује, те с.пасу душе наше уда. Ето то је непријатељ наш. Па да ли је могуће нрема овоме и овакоме испунити заповед Спасову, да ли је могуће овога љубити ? Но — браћо — да ли ова заповед иште од нас да неправду, — коју нам је непријатељ нанео — правдом назовемо ? Не, неправду за правду признати значи огрешити се цигло о — истину. Да ли заповед ова иште, да сагнемо главу под ненравдом? Не, има нута и начина, којим се до правде долази. И сам Христос и апостоли његови, бранише се од непријатеља својих, Па у чему се дакле састоји љубав ова? Труди се Хришћанине, да убијеш у себи све грешне нокрете зловоље, мржње, огорчења и освете; опраштај од срца : не враћај зло — здим; буди свагда готов, да неиријатељу своме у иомоћ притечеш, — ето то иште од нас љубав к непријатељу. Па зар је то заиста немогуће учинити? Кад би тако било, онда у прехришћанско доба не би било ни трага љубави ове. Но има је! Чујте само. Једног Атињанина осудише суграђани му — на смрт. У последњем часу запиташе га пријатељи његови: има ли што да поручи сину своме? „Кажите му — рече он — хоћу да заборави Атињанима увреду ову 1 '. Ликургу избије неки млад човек —- око Народ хоће да казни овога, но Ликург заиска, да он сам свога непријатеља казни. Узме га к себи, добро га васпита, на га изведе нред народ и рече: „Овај беше злочинац, а сад ће ето бити ваљан члан друштва". Кад је Фурије именован владарем у ПГпанији, молио је римски сенат, да му баш два непријатеља његова за саветнике даде. Ово

су — браћо — заиста лепи примери љубави к непријатељу своме ; и баш зато што су то плодови природног наравственог закона, баш тиме нам пружају доказа, да се љубав к непријатељу не коси са природом нашом и да није — немогућа. Љубав к непријатељу, то је општа дужност, која све Хришћане подједнако веже, јер је она изрична заповед Христова, Њу је изрекао — Христос Бог. Кад је Петар запитао Исуса Христа у име осталих апостола. колико се та љубав простире, и да ли је доста седам пута опростити непријатељу, рекао му јеГоспод: „Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" 1 (Мат. ХУШ. 22.) Ево дакле разјашнења заповеди ове! Тако, браћо, и никако друкчије! Христос Спаситељ је овој заповеди, ударио нечат савршенства рекао ученици ма својима: „Љубите се као што сам вас ја љубио" — а међу њима беше и Јуда, који га је већ издао. У оном трепутку, кад је Јуда дошао да изда Исуса, предусрега га Господ речима: „Пријатељу, шта ћеш ти овде" ? (Мат. XXVI. 50 ) Христос умире на крсту, а са усана му лете ове речи: „Оче опрости им, јер незнају, шта чине". Он дакле умире, мучен, пљуван и поруган, а последња му реч не клетва, но благослов. ЈБубав к непријатељу је одлична врлииа, која треба сваког Хрсшћанина да краси, јер се њоме баш разликује од — неверника. „Ако ви љубите оне, који вас љубе вели Христос, какову полазу имаге ? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините ? Не чине ли тако и незнабошци?" (Мат. У. 46. 47.). Каква дакле разлика између Хришћана и неверника! Како је дивна ова врлина, којом треба Хришћани да се разликују и одликују од осталих! 0 како их је ипак мало са овом врлином, а како их млого што су мржњом и осветом заражени, те су гори од незнабожаца! „Љубите непријатеље своје, да будете синови Оца свога, који је на небесима" ето и тако браћо треба, да свакога од нас ова врлина краси.