Српски сион

Стр, 336

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 21.

среће и наиретка своје дркве и народа споразумевати. Ако тако не ћете, не замерите нам, ал вам цркву недамо но вашим принципима уређикати. Не замерите ни народу своме, ако вам при изборима посведочи, да сте недостојни и непозвани да му цркву његову Светосавску, православну — уређујете и браните. ' А Из „Србобрана". „Србобран" у своме 55 броју доноси уводан чланак нод називом „У очи српског народно-црквеног сабора" са потписом §. Ми познајемо врло поштованог писца по његовим мислима израженим у том чланку, но ми га не ћемо именовати, јер су нам довољне и његове мисли, па да се зауставимо дужном нажњом на томе чланку. Ми ћемо шта више, други део тога чланка и да отштамиамо. Гласи овако: „Наш саборски одбор, како чујемо, приуготовио је ио својој дужносги некоје предлоге за предстојећи сабор, а међу овима — опет како се поговара —• и тај т. зв. „јединствени штатут", за којн је г. Јагић недавно онако красан одговор од г. мин. предсједника добио. Не прпмн ди сабор тај штатут у своју расправу, онда без пкаквога обзира на друге могуће посљедпце, остаје у томе погледу у најбољем случају §1а1;и8 дио ап4е; а то ће рећп, да немамо аутономије, Узме ли нпак сабор тај ма како прнуготовљени I штатут у своју расправу и доготови га, онда ствар овако стоји: Узмпмо: ми се свп свјетовни чланови сабора у свему сложимо и погодимо са хнјерархнјом, учинимо једно другом ма п начелне уступке, само да се црква и народ једном сложе, н по свеоиштој жељи елиминира се у том новом штатуту све оно што се на прама држави коси са узакоњеном аутономијом т. ј. са потпуном самоуправом како то и онај основни закон сасвнм јасно установљује; — ко, да! ко нам стоји добар, да се тај штатут, у ком смо ми можда слози за вољу некоје начелне устунке хлјерархије учинили, неби и опет потврдио са каквом „запорком": — да круна односно влада као већ „стечено право" придржава све оно, што си је и оном ирвашњом запорком у саборском устројству п с иоследњом мшшстарском наредбом нрисвојила? То је не само лако могуће него. по ап(,есес1епс]ата, и сасвнм вјеројатно. Тако би и у томе случају ондје били, гдје се и сад налазимо — без аутономије, а

самп сишли на склизаво поље погодба у невријеме. Па још је ту и ово иитање '• би ли наша јерархија у томе случају октројке одозго стала са цијелим сабором заједно и сложно на браник аутономије, т. ј. не прнмивши на знање такову повреду аутоиомије, учинила са сабором заједно нужне и оходне кораке за њезино отстрањење ? Имамо на жалост довољних 'разлога посумњати у такову одлучност наше јерархпје у њезпном отнору против новреда аутономије. Шго би дакле, кад немамо изгледа ни без раснраве а ни са расиравом јединственог штатута, у ком би државна власт само и искључнво на своје нраво „врховног државног надзора" ограничена бнла, ваљало чннити да се снасе аутономија? На то важно питање врло је тежак одговор. За то нека сваки но својој савјести добро промисли, прије него се одлучп. У одговору на то горње као најважније у ствари иитање имамо ево два начина: Или уз поравнање п погодбу са хијерархијом уједно погодпти се и са владом; другнм ријечима — кшитулирати нред јачим од себе и на тај начин довесги једном у потпуни ред и правилан ток наше народно-црквене и школске аутономне ствари и све у то спадајуће аутономне установе наше; или: ако држнмо да нисмо ни вољнн а нити власни својевољно напустити оне крвљу наших праотаца стечене, најцрпје у царско-краљевскпм прпвилегијама а опда и у државним уетанова-, ма и основним законима ујемчене народне тековине I наше, које се још једино у нашој народно-црквеној автономнји огледају; онда, — е онда не преостаје наи друго, него да наш нредетојећи сабор, стојећп чврсто на законитом темељу, првом приликом, која му се код расправе аутономпих посала ва пр. код расправе извјештаја саборског одбора или другог предмета и случаја, који флагранту повреду аутономије покаже, поприми но закону свакако припадајући му одлучан корак на прама горе нутем т трепонизне иредставке за санирање тих новреда, пак према посљетку тога корака свога, да отуда повуче н правне пошљедице у ногледу свога даљега држања, па — шта Бог да! Једно или друго од то двога, само не оно треће, које се је нрплпком прве октројке у саборском устројству догодпло, пак ето видимо, куда смо на томе путу доспјели. Врло поштовани писац иризнаје, дакле, сасвим јасно и отворено, да ми крај данашњег нашег саборског устројства и осталих уредаба немамо авшономије. Ако се не варамо он бп