Српски сион

Б р . 21

„СР ИСКИ СИОН."

вољан био, а препоручио бк л свима световним члановима Сабора (односно опозицијама заједно са њпховим свештенидима у колико их на Оабору буде) да се у свему сложе и погоде са Јерархијом, учинив својој Јерархији ма и начелне уступке, у интересу дркве и народа, а иод условом, да се по свеопштој жељи елиминира у новом штатуту све оно, што се у одношају наше автономије према држави коси са узакоњеном автономи;ом, т. ј. са нотпуном самоуправом како то и односнп основни државни закон сасвим јасно установљује. Другпм речиља под условом, да нам се автономија осигура и обезбеди. Но он не налази гарандије за то; напротив но антецеденцијама суди, да је то немогуће, него да би и у ново устројство унешена била „запорка" (клаузула) из саборског постојећег устро.јства. ГГоштовани г. писац Србобранова чланка, према учињеној изјави у шестој алинеји приведеног овде дела његова чланка, задовољио би се, кад би у новом устројству нраво државне власти било сведено у граниде припадајућег јој „врховног државног надзора." Дакле, кад би се позната клаузула одстранила. - Ми смо у стању уверити и г. писда и свакога другог, а увериће се за кратко време и сами, да је Саборски Одбор учинио све потребно, да се и испуни та жеља, која је општа свима нама, а која је једина у складу и са зајемченом нам автономијом у државним законима, са самим појмом автономије с једне и са коректним појмом врховног држанног надзора у автономији ма које то било цркве, с друге стране. У колико је оправдано у том погледу страховати од антецеденција, дало би се о томе рег 1оп§'ит с! Шит дискутовати. А држимо, да је и сам г. писац доста уверен о томе, е је тима антецеденцијама узрок не рђаво распо* ложење државне власти, него и саме наше автономне уредбе, које су задржавајући у својим појединим оиределењима деклараторијске и конзисторијално системске установе (па и у самом Саборском Устројству, дане спомињемо Решкрипт и Еиарсхијску Уредбу), те које су изазивале саме собом и омогућавале досад те антецеденције. Да је пак у државне власти добро расположење и у том иогледу, да се те антецедендије санирају и за будуће отклоне, имамо ми класичан доказ баш у речима преузвишеног данашњег угарског Министра Председника, из-

реченим у познатој прошлогодишњој конференцији код њега, којој је присуствовао, ако се не варамо, и врлопоштовани г. писац прпведеног овде чланка, а но којим речима: ,Да влада у стварша српске црквене автономије лоступа у свему по нракси. коју је кроз внше од двадесет година ненрекидно вршпла, те на приговоре, који су учпњени због њеног иешања у автономне ствари, примећује (министар) да баш за то треба да се установп један једноставан сгатут, у коме ће се моћи за све случајеве одредбе учинити, п много шта пзменпти од онога, што сада ностоји п на што се појединп говорипцп туже." А какву би ктео г. писац гаранцију, да ће се ново устројство вратити са иревишње санкције онако какога Саборски Одбор иредложи, односно Сабор донесе? Ми имамо истина и других гаранција, али држимо, да нама мора бити најсталнија и највећа гаранција у државним законима, којима нам је автономија иризната и с њом скопчана права зајемчена, а до којих ми досад нисмо фактички досиевали и са своје кривице, јер их нисмо Јшели својим властим автономним уредбама у живот и крепост привесги. То је горка, али сушта истина. Сам преузвишени Министар Председник нам је рекао: отклоните сметње да до тих ирава дођете и ви ћете до њих доћи. Саборски Одбор је још г. 1892. у своме нредлогу то учинио. То је учинио и у свом новом нредлогу, а који онозиције крај свега тога анатемишу као неки издајнички за нашу автономију и ако га још и не знају. Осим осгалих још гаранција, које би хтео г. писац, а еа којима ће се посланици народни кад се окупе на Сабору унознати, ми са поносом и пуним задовољством указујемо на највишу и најавторитативнију гаранцију, а та је у Иревишњој одлуци Његова Величанства од 8. (20 ) маја о. г. А мислимо, да ће се и г. писад с њом задовољити и признати, да после те гаранпије не може више бити говора о бојазни ради антецеденција. Према томе сама но себи отнада онда и коњектура, шта би Сабор, односно Јерархија, чпнили, у случају октројке одозго. Но морамо одговорити г. писцу, поводом сумње у одлучност Јерархије у њезином отпору против повреда автономије, ово: немате права ни разлога нребацивати Јерархији у погледу те одлучности ништа. Јер вас нитамо: кака је од-