Српски сион

Стр. 354.

„СРПСКИ сион. ц

Б р . 22.

оне биједе и гонења, која су на њих подизана, него су и своје најљуће непријатеље обратили у пријатеље и привели их у вјеру своју. Тако су живјели нагаи дједови и оцеви, па је Господ и с њима био. Онп су свако дјело започињали и дочињали с молитвом, цркву су своју као зјеницу око свога назили и чували, — а кад ]е требало мријети за отаџбину, за „за крст часни и сло(!оду златну ," црква им је помогла, и они су с мачем у руци показали да су достојни потомци Милоша и Марка, да су Срби, да су људи, да су прави Немањин сој. Па за то, браћо ! као што су се апостоли повратили са горе Јелеонске у Јерусалим „с великом радости, славеЛи и хвалеРм Бота;" — тако и ми совраћајмо се са наших дневних послова нашем Јерусалиму. А тај наш Јерусалим — ова је светиња наша. Не долазимо у њу само обичаја ради или што морамо, него с радости великом. Подајмо одушке срцу нашем, отворимо га пре^ Господом, номолимо се Богу за све на и за оне који нас мрзе, јер нам тако заповиједа Христос: љубнте неиријатеље вагие, благосиљајте оне који вас куну, чи ■ ните добро онима. који вас мрзе, и молите се Ђогу за оне који вас тоне (Мат. 5, 44 и 45); иснјевајмо се у нјесмама духовним и нахранимо се храном духовном — ти јелом и крвљу Христовом, — напојмо се науком јеванђеоском — том живом водом, која тече у живот вјечеи, •— наоружајмо се часним крстом, — па будимо увјерени, да ћемо лакше сносити све нриговоре и пребацивања, која на сваком кораку чујемо: да немамо ни Исуса, ни матере Божје, ни крста, ни шта вам ја све знам. Будимо чврсти као станац-камен у вјери православној, оној вјери, којој нас научи Хри стос и аиостоли, па нас се не ће прилијепити никаква прљотина, којом нам се каља и образ наш и црква наша и све што је наше. Сјетимо се ријечи, које рекоше св. словенски апостоли Кирил и Методпје Сараценима кад овп нагрдише хришћанске куће: „Гдје је нечистоћа с поља, нема је изнутра, а гдје је нема с'поља, ту је изнутра." Посјећујмо овај наш Јерусалим што чешће и молимо се

усрдно Господу! „Гди силх сх налш к$ди, ипогц) во разв [ к теве пол1ош,ника вх скорве^х не 1шалш," — па ћемо и ми чути, као негда апостоли што су чули, глас Господа Спаситеља Дз& еслњ сх валш п никтоже на вћ1. — Амин. У Загребу 1896. Ј. Пегрови^ кр. проФ. и катих. Исток и одношај запада према њему. Написао: Николај Коџебаш. — „Церковнвш Вбдомости". (Свршетак.) Није се још сврпшла ни друга ноловица опаког XI. вијека, а заночеше знаменити крсташки ратовп, којима се папе не пре стадоше користити, да иокоре себи иравославни исток и учврсте своју духовну и свјетску власт. Заборави се племенита цијељ војни заборавише се сузе и уздисаји хришћана, које угњетаваху Фанатици Сарацини, — те се у борби с овима не нролијеваше обилата крв хришћанска с цијељу, да се ослобоци гроб Господњи и Св. Земља, већ скоро само у корист тада моћнијех папа и њеколиких свјетских држава које су радиле са напским знањем. Тај Факат, да су крсташи у иочетку ХТТТ. виј. заузели Цариград (за 4. крсташке војне) и основали т. зв. латинско царство (које трајаше 50 год.) ништа друго не доказује, до то да крсташке војне нијесу одговарале цијељи, ко.ја им је нрије била одређена и да су их водили с другом, подузетничком намјером. Истина оне имађаху по својим резултатима културно значење али Света Земља остаде у сарацинским рукама. У осталом, на срећу, и она цијељ, коју су себи папе биле одредиле, није се ностигла. Н>ихова власт не само да се иије рагаирила по истоку, него је почела иадати и на заиаду. Узалудни бијаху њихови покушаји, да уведу црквену унију, коју је лионски сабор 1274. год. био понудио императору Михаилу Палеологу, што је ратовао с Турцима. Крајем ХШ. и у XIV. виј. већ престају вјеровати у надски ауторитет и они, као за казан, шго су покушали да отму вјерску слободу православноме истоку, 70 година трпе т. зв. вавилонско роиство у граду Авињону (1305.1377). 1378. г. поче т. зв. велики раскол,

х.