Српски сион

С тр . 346.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

стало до истине, њима треба застрашити народ, а бираче раздражити против капдидата наше странке и одушевити их за капдидате опозицијоне. То је задатак њихова прогласа. И г. 1892. су оне изван Сабора нападале предложеии Устав, и подизале у народу буру против њега. И г. 1892. су говориле изван Сабора, да се њиме отварају државној превласти врата у нашу автономију. А шта су говориле у самом Сабору? Хвалиле су га, баш с погледом на ингеренцију државне власти у нашој автономији. И нико се није ни усудио, да тај Устав баш с те стране нападне. Зар није заступник др. Илија Вучетић рекао, да Устав тај „садржи много целисходних установа"? Зар заступник др. Богдан Медаковић није казао: „У Уставу има врло лепих ствари. Ћлиминк/рање утицаја државие, власти, избор мишрошлиша , све драго камење, а уз то многи ситан бисер"? Зар један трећи заступник опозиције није изјавио: да г пија од оних, који тврде, да је овај усшав оиасан нашој авшономији."? Па зар је, дакле, опозиција г. 1892. говорила истину народу с :оме кад је изван Сабора анатемисала Устав? Изваи Сабора цела странка проклиње нешто, а у Сабору генерали странке то исто хвале?! Но узмимо, да тројица именованих заступника нису одобравали писање странкина органа „Браника" о Уставу и његово и странкино алармирање народа против Устава, и да су по свом чистом уверењу одали хвалу предложеном Уставу у Сабору, те по томе не би били одговорни за иротивсловље и неосновано погрђивање тога Устава изван Сабора, а хвалења истог у Сабору. Али шта да кажемо о странкином органу „Бранику", који је и онда а који и сад нема доста гадних погрда на тадањи Устав и данашњи предлог Саборског Одбора. 1892 г. он је био канал у који су се сливале све погрде на тадањи предложени Устав. Кроз њега су народу проглашивана сва проклетства на тај предлог. „Браник" је и онда Фаворизовао и застрашивао народ са превлашћу државне власти у нашој автономији, а ево што је баш он главом о

том иредложеном Уставу штампао у 124 броју своме од 1892. Његове су властите ове речи: „У том се статуту регулишу сви одношаји у цркви и школи, управо је наша нар. цркв. автоиомија добила свој јасан облик и јасно су обележеие границе, докле допире делокруг свију меродавних Фактора. Тај једноставни статут обележава с једне стране положај наше народне цркве и њене автономије нрема државној власти, а с' друге стране тој авшономији даје стварну иодлогу. Нема сумње да нар. цркв. автономија може само тако постојати, ако је према спољним Факторима самостална." И кад данашњи нредлог Устава буде у јавности саонштен, ми смо уверени, да ће орган либералне страпке и о њему морати тако писати, ако буде хтео истину да каже. Тако ће о њему морати изјавити се у Сабору бар прваци међу нрвацима, нотписаним на прогласу коалираних опозиција. Па зашто га данас већ анатемишу, зашто застрашују њиме народ наш а још га и не знају? Где је, ту морал, где родољубље?! Зар интерес партијски тако далеко надмаша народно-црквени нам интерес, да наш народ несме чути ни сазнати ништа истинито, него да се мора кљукати и обмањивати неистинама и којештаријама? Тако се морамо питати и после прочитаног прогласа здружених наших опозиција, које и ако још нису нрочитале спремљени предлог за сазвани Сабор, морају знати бар то, да овај не може бити гори од онога 1892. Па кад су им вође хвалиле онај, на основу чега проклињу овај ? На основу чега телале „да се у овај предлог мисле унети установе, које би автономију поткопавале и државној власти врага широм отвориле" ? ТТТта не кажу које су то установе, ако их знаду? Ако их не знаду зар имају разлога, и зар доликује на прогласу потписаним првацима неосновано сумничити своју Јерархију и своју врховну автономиу власт перфидијом према цркви и народу ? Могу ли они тај поступак оправдати пред својом бољом савести? И шта ће радити, кад их предлог Саборског Одбора обеснажи и демаскира? Какву ће он-