Српски сион

Бр. 22.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 347.

да наћи Формулу за своју пуриФикацију и умирење савести? Или се та господа не женирају нимало ући у Сабор пред своју Јерархију, којој у нрогласу своме ни мање ни више не довикују, него да стоји у служби однарођиваша народа свога? Јер зар то не значе речи прогласа, но којима је: „државна власт ирема струји за образовањем једнолике племенске државе прихватила тежње наше Јерархије иод изликом, да то лежи у интересу и српске цркве и српског народа"? Зар бар неке нотписпике ирогласа неће нимало женирати стати у Сабору према заступницима народа, према својој браћи и сатрудницима. којима су у прогласу довикнули: да су „залутали синови српскога иарода", а који ће им са попосом моћи показати — предлог Саборског Одбора, око којег ће се окуиити, а којем ће се и разборита опозиција морати поклонити? Проглас оиозиција наших и ово вели: „Српски се народ мора уиети, да само одржи оно мало автономије, што је има, те да неда државној власти. да и то мало автономије иокоси". Тако оиозиција у прогласу. А пре ирогласа па и у Сабору од 1892. говорила је и тврдила ненрестано, на уста својих баш ирвака, да ми данас и немамо автономије, да је она секвестрована и т. д. Зар није то наиисано и ономад баш у „Бранику" и „Србобрану"? Па откуд сад уједаред имамо ма и мало автономије. А зашто опозиција не каже у чему је та автономија, и шта предлог Саборског Одбора и ти залутали синови српског народа са нашом Јерархијом и државном влашћу хоће да иокосе и од то мало автономије? Кад би нам све то казала, онда би јој могли бар а<3 оси1оз доказати, да она нема пред очима автономију него себе и своје сад мандате. А да опозиција нема пред очима автономију, и да ју она није ни кадра ни вољна. очувати, унапредити и осигурати, доказ ]е томе већ њезино задовољавање и са „оно мало автономије што је имамо". И у томе се разилазимо с нашим опозицијама. Ми нисмо задовољни с тим што имамо. А нисмо зато: јер немамо ништа. Нашој цркви и народу не припадају мрви-

це с којима се задовољавају данашње наше опозиције. А задовољавају се, јер су свесне, да оне више шта извојевати своме народу и не могу. Али, нашој цркви и народу припада стварна и истиннта автономија, какву једна црква, уз респектовање прерогатива државне власти, може и треба данас у уставним државама да ужива. И кад ту автономију на основу правном и легалном тражимо, ми не тражимо милости и не купимо мрвице, него тражимо оживотворење свога права. То право наше ностоји, а што није еФектуисано, није томе крив барон БанФи и министар Влашић, него баш она народна гарда, коју хоће још и данас наше опозиције да имитују, и ако ни за ту имитацију ниеу више способие. Криве су баш те опозиције, које су и г. 1892. одбиле оживотворење тога права, а сад се задовољавају и са мрвицама, које нам са стола тога права падају. Да, ми тражимо оживотворење автономије наше, на основу оживотворења права, које нам припада на темељу ХХУП. зак. чл. од 1790., XX. зак. чл. од 1848. и IX. зак. чл. од 1868, са свима њиховим конзеквенцијама, без којих тим законима зајемчене автономије и с њом скопчаних нрава нема и не може бити. Ми нисмо задовољни „с овим мало што имамо," јер то није ништа, а иаша црква и наш народ има права да тражи, а има и легалне могућности да и добије автономију каква јој припада и с каквом може бити и задовољпа. И добиће је, али не под заставом либералне и радикалне странке, него по превишњој праведности премилостивог нам Краља , по државничкој мудрости кр. угарске Владе и Светлога нам Бана, а мудрим и истрајним старањем љубљене нам поглавице натријарха Георгија, и њему до колена данашњег Саборског Одбора, а помоћу свести свога народа, која има да се изрази на предстојећим изборима заступгшка за сазвани Сабор Петровдански. А тешко народу и нашој цркви и автоНомији крај упињања, да им се одржи оно мало што имају, а што не значи и не вреди — а ма баш ништа. И наше опозиције чувајући (?!) ово мало што имамо и задовољавајући се са мрвицама наших данашњих автономних пра-