Српски сион

С тр . 352.

„СРПСКИС ИОН."

Нр. 22

и која је обновљена изнутра 1840. године. 4. ЂгЉентије ЈоваповиЛ Видак; поетао епископом темишвареким 1759; изабран за митрополита карловачког на сабору карловачком 1774; умро у Даљу 1780. год. 5. Мојсије Пушник; најире 1757. бачки владика, 1774. постао темишварским епископом; изабран за митрополита на карловачком сабору 1780. године; умро 1790. године. 6. Софроније ЕириловиИ; (видк Шематизам епархије будимске за годину 1896.), најпре ердељски, за тим будимски и најпосле 1781. темипшарски епископ; умро је 1786, у Темишвару, и сахрањен је у цркви Вазнееенија Господњег. 7. Петар Летрови%1 најпре 1784. арадски епископ; 1786. постао темишварским епископом. За његово време обновљена је 1791. с поља катедрална црква храма Вазнесења Господњег. 8. Стеван АвакумовиЛ] 1798.постао горњокарловачким, а 1801. темишварскпм епископом; умро је 25. јуна 1822. у Темишвару/ и погребен у цркви Вазнесења Господњег. 9. Јосиф Путник; 1808. постао пакрачким а 1829. темишварским епископом; умро је 4. новомбра 1830. и погребен је у цркви Вазнесења Господњег у Темишвару. 10. Максим МамојловиЛ ; 1829. постао вршачким а 1833. темишвареким епископом; умро је 7. фебруара 1838. у Темишвару и погребен је у цркви Вазнесења Госиодњег. 11. Пантелејмон ЖивковиЛ; (види споменути Шематизам за будимску епархију), на,јпре далматински за тим будимски и на.јпосле 1839. темишварски епископ. 12. Самуило МаширевиЛ; 1853. поетао енискоиом темишварским, изабран за митрополита карловачког 1864.; умро као такав 1870. 13. Антоније Пако; постао епископом темишварским 1865.; одрекао се те своје службе 1871. 14. Геоугије Војиови%,\ ностао епископом темишварским 1874.. умро као такав 1881. 15. Георгије БранковиЛ; постао еписконом темишварским 1882. и био таквим до 1890., када је изабран за патриарха српског, архиепископа и митрополита карловачког.

Бееједа на Спаеовдан.*) Козшедх N4 некгса Шонк>д8же и сошелх есн, н« а'стлкн насх смрн^х Господн. (стихира на стих.) Овако заваппше аностоли, кад видјеше свога Господа, гдје се на гори Јелеонској а из њихове средине узноси према небу, а нарочито, кад видјеше, да Га облаци небеспи сакрише од очиј^њихових. Овако заваппше опи Госноду за то, шго онај страх, који пх обузе, кад оно разјарена п иеобуздапа маса јудејскога народа ухвати и најсрамотнијом смрћу умори њиховог драгог учптеља и Гоепода, још пх није оставио; шта више, чшш се, као дајетај страх у њима још увпјек тињао, јер је Христос Сиаситељ, еастајући се послије свога васкрсења па до дана данашњега са ученицима својима више пута и на разним мјестима и тумачећи им тајне царства божјега, говорио им и о томе, шта ће их све снаћи у вршењу њихове апостолске службе. Ако мене шагнаше, и вас &е изгнати . . изгониЛе вас из зборница својих, шта више, до(\и %е вријеме, кад Ле сваки, који вас убије, мислити, да службу Богу чини (Јов. 15, 20 и 16. 2). Та, браћо, кад нам добар нријатељ из даљине у госте дође, ми смо некако нераеположени кад дође вријеме растанка нашега и све нам се намећу нова питања, иови разговори, само да нам наш иријатељ дуже код нас остане. А и сваком је родитељу тежак онај час, кад чедо евоје иснраћа у бијели евијет на науке, те не смаже довољно ријечи, да што боље посавјетује и упути чедо своје, како да се влада у туђиии, како да „ иде мудро а не иогине лудо и , — иа ће многи од нас помислити: како да не буде жао аностолима, кад се ево Госиод и учитељ њихов дијели данас од њих а послије онроштаја на гори Јелеонској. Та они остадоше сада као сироте, без обране, без покровитеља, без сваког добра свога. Али, као год што смо ми, и ако смо се растали од пријатеља, од чеда свога, од свију оних, који су нам мили и драги, били само за час тужни и жалосни, јер *) Ова је бесједа имала бити говорена на Спасовдан у цркви загребачкој али због неког случаја није. — Писац.