Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 24.

о н>ој, као за нас Србе знаменитој, некадањој престоници патријарха срнског коју рекнем. Неки Срби су се у Сечуј још почетком 16. столећа могли доселити, кад је махом насељена Србима сва Барааа. Ти су Срби догаљаци пре тога живели у Бачкој и у Срему, па „невмајући уздања, да ће их краљ од навале турске, која се год. 1521. августа под Београдом искупила, одбранитп, напустише Срем и Бачку, па се доселише у Бараљу." (Види: Прошлост, установа и спом. уг. краљ. шајкаша од Газр. Витковића, Београд 1887. стр. ХХХШ.) Није дакле искључено, да су се, како овом нриликом тако и ире и после тога. течајем XIV. века н. пр. са св. Стеваном Штиљанови- ј ћем 1508-е године насељени у Барањи и по сведочби дворског свештеника Цара Максимилијана: Стевана Герлаха од Толне до Бугарске границе налазећи се Срби (8га1ау 8. А(1а1ек а та&у. петг. 1ог<;. Рез!; 1861. сгр. 221.) бар делимице и у већ и ио положају своме згодном Сечују настанили. Међу тим главна сеоба Срба у Сечу.ј била је у последњим деценијама ХУН. века кад се оно, које навалом турском гоњени, које привилегијама зајамченом лепом будућности примамљени предци наши у ове крајеве, које ми данас заузимамо у мањим већим групама доселили. Тада се настани и у Сечују са патријархом Арсени.јем око 900—1000 правосл. дугаа. Сечуј је тада био на измаку своје искоријске славе. Ирогоњени Турци оставише свој град, који се звао „Караула" и места скоро сасвим опустошише. Остало је тек неколико нородица Хрвата п то су били са можда већ тамо налазећима и неколицином Срба, староседеоци места, које дошљаци Срби затекоше. Настанивпш се претци наши брзо се нрилагодише начину живота. Барањанци, што им је у Сечују већ тим лакше ишло, јер су у месту они били по броју свом меродавне чињенице А да .је заиста до 1000 душа православних Срба доселило, може се закључити и израчунати из постотка са којим народ од године до године као систематично бројно на жалост опада. Како је положај места на Дунаву згодан, како су земље плодне, поднебље здраво, а наиослетку, што је блажене памети патријарх Арсеније III. Чарнојевић био са овопределним околностима задовољан, за добро је нашао да замоли цара и краља Леополда I. да му (т. ј.

патријарху) поклони у властелинство зама 1 ; Сечуј. Цар се даровним својим гшсмом, од 28. априла 1697. у Бечу датираним, тој молби одазове и ноклони патријарху Арсенију Ш. као и свима његовим у архиепиекопству пројемницима, замак и град, и ујамчи сигурност и очување ирава на посед „сиш 1аси1Ше рег апш <1есиг8ит диа(;иог ттсНпав се1ећгап(11," а год. 1698-е „.јиге регеппаН". Према томе патријарх био је власник само замка и града, а не уједно и земаља које .је цар Леополд неком свом верном, племићу Петру Јагогаићу још 1660. за учињене царској нородици заслуге даровао. (6о821;опу1: Б. бгексаотопо^г.). И тако варош Сечуј постаде патријарашком престоницом год. 1698-е. Добивши натријарх ираво властелинства над замком и градом, сигурно је сазидао себи и придворнима сходан дом. Обично се држи да је тај дом и данас ностојећи у Сечују т. зв. резиденција. Но ниже ћемо видети да се тешко може веровати, да је наводно патријархом зидани дом све до данас остати могао. Када Је већ стан за патријарха сазидан био, и кад је патријарх у месту становао, морамо иретпоставити да је и цркве било. Но кад је, и ко је исту подигао, не зна се сигурно. Тек год. 1721. налазимо прве податке о цркви, где се вели, да постоји и да је посвећена св. о. Николају. Иста је црква по предању — забележеном млогогодишњим заслужним парохом поч. Јованом Бољарићем — била јако широка и пространа тако, да је садања тек половина старе цркве. У цркв. иорти имаде једна надгробна плоча, од год. 1734. која је од садање цркве гаирином исте удаљена, а „црква наша стара била је над истом гробницом" пигае иок. Бољарић; према томе излази, да је стара црква толико гаирока, колико је садања дугачка. Но то би била заиста колосална зграда, а невероватно је, да од таке зграде до данас ништ' не осгане. Нигата мање, стара, патријархова црква ипак била је нгира од данашње, гато се види по садагањем иконостасу, који је већ наводно и стару цркву красио. Наиме у место 12 тек 10 ликова апостолских имаде, што сведочи, да су у своје време, кад је исти иконостас у нову (садању) цркву намештан, због тесноће, две му крајње, подоста велике и широке иконе одстранили .