Српски сион

С тр . 436.

„СРПСКИ СИОН."

15 р . 27

Владаоца, наш српски народно-дрквени Сабор малочас за отворен иејаснио, — Сабор, који ће нод председништвом светога Патријарха што скорије свој, ако Бог да, нлодоносан рад започети. 81 Нсе! рагуа сотропеге та§,п1§, оно бих рекао, да је и наш свети Патријарх чувар кључева нашег народног развитка, наше народне свете православне цркве. Он је отворио врата Сабору, моливши Његово Величанство, да дозволн Сабор који ће нашој православној цркви автономију обезбедити. Величанство је благоизволело испунити молбу Патријархову, а народ изабра посланике својо, који ће великом и узвишеном задатку свом са Патријархом заједно одговорити. Да се то оствари, то је моја топла жеља; жеља свију нас. И у го име нодижем чашу у здравље Љегове Светости и у здравље посланика овог данас отвореног Сабора. Живили! У име носланика захвалио се Љеговој Преузвишености на овој здравици г. барон Јовап ЖивковиЛ. Шесту здравицу подигла је Његова Светост у здравље и славу високопреосвештене господе епископа. Све су ове здравице стојећи саслушане. Високопреосвештени господин еиископ Вршачки, је наздравио војништву, на којој здравици се лепо и допадљиво захвалио г. обрштар Ребергер, истичући врлине верности и јунаштва у царско-краљевској војсци војника баш срнске народности, изјавив, „да је наша војска дична и поносна са војницима ерпске народности", те напив здравицу узвишеној Ноглавици те дичне народности: Његовој Светости преузвишеном госнодину патријарху Георгију. Пошто се високопреосвештени господин епископ Вршачки Гаврил Змејановић захвалио на здравици Његове Светости, високопреосвештеним епискоиима намењеној, подигла је Његова Светост трпезу.

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш К Е. (Сабороки Одбор) држао .је своју седницу у прошли четвртак под председништвом Његове Светости, преузвишеног госиодина иатрпјарха Георгија. Присутни су бпли од чланова: Високопреосвештени г. епископ Пакрачки Мирон, впреч. г. г. архимандрпт Иларион Руварац и нротопрезвитер Ћорђе Вла-

ховиЛ, г. г. Михаило пл. РогулиД, и Др. Теодор ИедељковиЛ. Саборски Одбор је решио текуће послове. (Коалиранз народне отранке) држе своје заједничке клубске седнице. Верпфикацијони саборски одбор ради свој посао. Седница саборска биће по свој прилици у четвртак. (Избор пароха.) У Опави изабрани су за нарохе јереј Михаило Рајин, парох Секферинскн ијереј Алексапдар ЋурКиИ администратор тамошњи. (Овогодишви испит зрелооти у Карловачкој гимназији), који је био од 29. јунија до 2. јулија и. н. ноказао је овакав резултат. Од 24 ученика, који су се пријавпли за испит, положили су с одликсм овпх седам: Тоионарски Славко пз Београда, ГеоргијевиЛ Светолик из Шида, Ковачевић Душан из Мокрина, СимиЛ Љубомир из Д. Тузле, ЈаковљевиИ Марко из Карловаца, ГесаровиЛ Петар из Сарајева и КоњевиК Димитрије из Вуковара. Једанаест њпх проглашени су за зреле, а од осталих шест двојица на јесеви рок одбијенн, четворпца након годину дана могу поновити исаит. (Ради својих претплатника) издајемо овај изванредан број.

Нове књиге. Изашао је из штампе Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске нанодно-црквене автономије у Угарској Хрватској и Славонији што га је написао Др. Жарко Миладиновић адвокат у Руми. Књига износи скоро 32 штамиана табака са 486 стр., а цена јој 2 Фор. Књига се може добити у свима српским књижарама. Зборник наредаба. Горњо-Карловачке Епархијске уираве у години 1896. Наштампала Епарх. конзисгорија. У Сењу 1897. Ово је већ четврта свеска наредаба, коју преч. Епархијска Конзисторпја Горњо-Карловачка издаје. За сада региструјемо појаву ову, а у своје време проговорићемо опширније о њој. Општа педагогика. Написао Др. Војислав ЂакиИ нрофесор Велпке Школе у Београду. Државна штампарија 1897. Издање учитељскога удружења (из фонда иок. Јована Гавриловића.) Честити и умни писац нзрадио је ово своје дело у главном на основу Вунтове и Бенове психологије и логике и Хербартове етике, задржавши, у осгалом дух Хербартовске фплозофско -недагошке школе, нарочито у оном смислу, како га је схватио сакостални и слободоумнн Хербартовац пок. Др. К. Ф. Стој. Ппсац је радио своју „Општу иедагогпку" самостално, по свом уверењу. Трудио се, као што сам вели, да у овом делу изнесе педагогику као науку, која и по важности предмета, и ио основаности ми-