Српски сион

С тр . 443.

Као други узрок висока влада. Да видимо, шта је у ствари. На питан.е, откуд и за што је јерархија крива упитиој узрујаности и неповерењу ? одговара се са многих страна: отуд и зато, што јерархија иде за тим, да силом (а помоћу високе владе) одузме од народа стечена автономна права. Славни саборе! Ја потпуно схватам и сасвим разумем, шта је то, кад се каже, јерархија хоћо силом да одузме, дакле да отме , од народа неко право. Ја то, као тпто рекох, потпуно разумем; али ие разумем и не могу, славни саборе, да разумем, од куд се долази до таквога тврђења? И незнајући тога, ја морам то не само одлучно порећи, него управо као увреду за целу јерархију свечано и најодлучније одбити. А за што ? За то, што ни ја, ни епископп ове митрополије не идемо за тим, да се такво што збуде, то јест, да се од народа отме буди какво његово право. Али право право. Оно, за чим ттдемо ја и епископп, састојп се у том, да се народно-црквене автономне уредбе донесу у складу са основним правилима натне свете православне апостолске цркве; дакле, да се одређења коначнога на /родно -црквенога аешономнога усш'ројсшва не косе са иравилима, учењем и каракшером једне, свеше, саборне и апосшолске цтве наше. Ако у којој уредби автономној има таквих одређења, разуме се по себи, да ми морамо ићи за тим, да се то уклони, јер је црква мати наша, и чувајући њезина права очуваћемо и своја. Но дакле, је ли то отимање? Је ли то издаја? Ни једно, ни друго. Ту је пре свега питање уверења, којега без сумње може слободно имати и епископ као и сваки други члан наше цркве и нашега народа. Али и да нема тога уверења — имамо и морамо имати смелости, да кажемо,, да је то неоспорно и наша еминентна дужност, дужност неминовна; јер нас веже на то пред лицем целе цркве положена епископска заклетва наша. То су наше тежње. Но ја одмах и ово додајем. Те своје тежње хоћемо одлучно, али законишим путем да остваримо. Не можемо ли их законишим, шим јединим иравим иутем, оваилошиши — ја и госиода еиискоии не Кемо ударити страниутицом, ни у безакоње; јер нам је тречи мир у црКВИ, него насилни иовратак баги, од јерархије одузеших права Ми то чинимо и чттнићемо не само мира ради, него и са тврдом вером, да ће ираведна ствар , наћи, кад било, мирно решење своје. Све то пак, славни саборе, нит је наперено против народа ни његових права; нити данашња јерархија има жеље или намере, да се бори против народа, своје рођене браће; а најмање се може тврдити, да јерархија хоће, да изда, коме год било, автономна права. Јерархија се мора против таквога тврђења оградпти, и ја се ево у име њезино са овога места пред лицем целога сабора најсвечаније ограђујем против те злонамерне тврдње. И кад сам то са свим отворено и искрено изјавио, мислим, да сам разбио један, и то главни део, из разних узрока поникле пеосноване сумње у погледу грађења народно-црквеног автономног устројства, — надам се, да сам довољно утро пут к споразуму ради повољнога коначнога решења оне задаће, коју је и ЈБегово царско и апоетолско краљевско Величанство, наш премилостиви краљ и господар, у сталној бризи за благо нагае свете цркве и народа српскога, најмилостпвије благоизволио ставити у прву дужност овом народно-црквеном сабору. Да, али висока влада! Заиста тежак приговор, кад се каже: „можемо ми начинити и најбоље устројство, влада ипак не ће допустити, да се натпа народ цркв. автономија уреди, како ваља; а за то и јесте била толика узрујаност пред п о изборима". Нема сумње, .славни саборе, нит се може порећи, да је у нашој народноцрквеној автономној прошлости било дана, кад органи државне власти нису били