Српски сион

Број 28.

намере. Појмљиво је, да у оквиру овога мојега кратког говора не могу разлагати каквоћу овога момента; али у току мериторне расправе ћу зар имати ирилике, да се о том поближе изјасним. Но нема сумње, да ће држање високе владе у многом зависити од рада славнога сабора; а то је са свим природно и то не треба разјашњавати. И сад преосвећена, часна и поштована господо, кад сте чули и разумели, какве интенције гаји прејасна круна и висока вдада према нашој народно-црквеној автономнји и како мисли јерархија о графењу народно-црквеног автономног устројства — уверен сам, па се и надам, да вам неће бити тешко, да се ослободите онога утиска иајновије изборне грозничавости и узбуђења, разних сумња, па може бити п неповерења према јерархији и државној власти; да ћете лакше доћи до потребне и сувише потребне мирноће и објективности, те са том потребном мирноћом приступити к расправи саборским одбором поднесенога предлога за то устројство. Ну шта је тај предлог саборскога одбора? Одмах ћу рећи, шта је. Саборски одбор је ио закону дужан , да спрема предлоге за расправу саборску у опће; а за овај предлог, који је славном сабору поднео, била му је дужност још повећана превишњом одлуком од 12. априла 1896., којом се то спремање предлога још и засебно изрично налаже, као што се славни сабор може уверити из поднесенога му извештаја саборскога одбора о раду му за 1892—1897. год. Тај предлог, дакле, не треба сматрати некаквим шраначким предлогом, који ваља одбацити већ зато, што су га градили и поднели ти и ти људи; него га треба узети за оно, што јесте, то ће рећи: за и/редлог саборскога одбора, као изасланога саборскога органа. Ако је саборски одбор према садањим автономним уредбама и садањем сгању узео у свој предлог и такова урефења, која се једној или другој странци не свиде то не значи још, да је рад тај за осуду, а предлог^еа одбацивање. Саборски одбор га је радио по најбољем знању своме, по уверењу и савести својој, те се и еа тога гледишта мора тај рад оцењивати. А да на што је извојевано начело слободе мисли, уверења и савести? На што је измена мисли? И на што је ме^усобно ноштовање, љубав к ствари и тежња и воља за сложним братским и заједничким радом? Ако све то не вреди на делу, кего само на збору т. ј. да се тек каже онда је несумњиво, да српски народно-црквени сабор не ће ннкада или барем скоро уредити народно-црквену автономију своју.

Али, славни саборе, ја идем крају. Није ми потребно подсетити вас, господо, на то, да су времена п сувише озбиљна и тешка. А кад су времена таква, не могу иредставити, да ће славни сабор без многих замашних битних разлога и опет саборисати, а главнога посла не свршити. Времена су сувише озбиљна и тешка, па и велика, шешка одговорност почива на свима нама. Наша црква и народно-црквена автономија и сви ми са свима својим црквено-просветним однопхајима тражимо мира, сталности и рада без трзавица Хоћемо ли све то наћи? Не ће нам, славни саборе, бити тешко, да дођемо до свега тога. Покушајмо само, да се приближимо и споразумемо једно с другим. Нека нам не буде теготно одбацити несигурно, а шкодљиво бреме каквих зар личних захтева. Погледајмо своју народно-црквену прошлост, мучну борбу и неуспех. Удубимо се у књигу те прошлости и борбе, па помно ироучимо, шта смо изгубили, а што нас чека или може очекивати, ако се, тешком завадом занесени, што пре не ослободимо кобнога заноса. Као добри синови наше свете православне цркве, помислимо, да ће се даљи неуспех у нашем раду, да ће се штета из међусобног неповерења. заваде и борбе У првом и најпрвом реду окомити против наше српске православне цркве и народа, дакле и иротив свих нас. Трвење у цркви је увек опасно и убитачно било, и бити