Српски сион

С тр . 488.

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 30.

ћемо се мирне душе упустити у градњу устава. Одобрава, што је одбор за дневни ред показао предусретљивости нрема жељама меродавних фактора, те од законодавних посала на прво место метнуо нретрес о народно-дркв. уставу. Но претња комесарових и меродавних фактора он се не боји, јер свака счла за времена, те ће брзо и меродавни фактори увидети, да се са српским народом и његовим оправданим жељама не може титрати и дозволиће се, да се нар. дркв автономија онако уреди, како то одговара потребама и жељи народа. С тога не прихвата предлог Н Максимовнћа, него топло препоручује нредлог одбора за дневни ред. Др. Павле ДракулиЛ. Пре нзбора је стајао на истом становишту, на којем стоји и данас Др. Ника Максимовић. Имао је до да,нас наде, да ће се моћи нешто урадити. Но данас носле оне интрасигентне изјаве кр Повереника, ма да је стојао на становиштву на којем Др. Н. Максимовпћ, не може иримити нредлог Др. Максимовића. Предлог- одборски сматра нредусретљивим, те гласа за њега. Др. Ника МаксимовиЛ говори на пословник те вели, да је нужно да исправи криво схватање његових речи: или устав или не 1.емп имати автономије. Он је те речи казао без икакве алузије на данашње прилике. Др. Илија ВучетиИ је после дугих и дугих година у прилици, да овде може рећи, да се слаже са говором дра Нике Максимовића, али само с оним првим делом његовим, у коме је тако јасно обележено стање, у коме се налази српски народ и наша автономија, тако драстично оцртане повреде, које су учињене наметањем дневног реда, и говорио је управо из дубине душе свију. Закључак из тог његовог говора не може бити други, него онај, до ког је и одбор за дневни ред дошао, шта више из говора дра Максимовића морао би се још много одлучнији и енергичнији закључак извести. Др. Максимовић се слаже са говором барона Живковића, али мисли да треба причекати. Но он није изнео за то разлоге, а сви знамо да управо то треба да кажемо: паша су права повређена, нама се смета у раду. Тај део говора дра Максимовића никако не може усвојити, већ прима предлог барона Живковића. Речи дра Максимовића, које је он сам исправио, говорник је одмах у ирви мах друкчије

схватио него др. Михајловић. Сисао речи : „ако не градимо устав, немамо автономије' л , јесте тај, да мп имамо појединих уредаба, које су пупе октројака, а сад би била прилика за градњу једног устава, те да у њему исправимо све, што је октројисано, па да се опростимо октројака. Таково мишљење дра Максимовића је врло велика самообмана и сваки се јако вара, који тако мисли као др. Максимовић. Доказаће то га два разлога. Прво, кад нама дневни ред октројишу, ко нам гарантује, да нам неће октројисати и донесене уредбе? Друго, сам овај иредложени нацрт устава има већ у себи нешто од оног, што се налази у октројкама. То је главно; ко је пратио рад сабора, тај види, да је овај нови устав преиначен т рејиз. Ако би ми усвојили овакав устав, какав је поднесен ми онда баш не би имали автономије; овако имамо бар нешто. Што нам је одузето, силом нам је одузето. У самом предлогу дра Максимовића каже се, да треба да се омогући уставотворни рад и то тако, ако нреко иовреда пређемо са оградом а статут сгавимо на прво место дневнога реда, и после обавимо друге поелове. То би, како је г. др. Дракулић згодно казао, било становиште опортунитета, али такво је становиште оиравдано само онда. кад би успех био сигуран, но ако тај успех није сигуран, онда је опортунитет сасвим неоправдан. У превишњем решењу за сазив овог сабора стоји истина, да сабор пре свега, има узети у расправу оно, што се односи на коначно уређење автономије. али то је друго од онога, што је кр. комесар рекао. Према ентрансижантном држању кр. комесара не може бити места опортунитету, већ ми морамо стајати на оном становишту, на ком можемо радити, ослањајући се на своја права Вара се др. Ника Максимовић кад каже, да се ми стављамо у опреку са Круном, ако не усвојимо оно, што влада хоће. Ја се ограђујем и иротив помисли таке; ми долазимо у опреку са уставном владом, долазимо у опреку са комесаром, али никако са Круном. И у краљевском и у превишњем отиису, а и но мађарском оригиналном тексту тога отписа стоји, да ми ваља да узмемо у иретрес предлоге, који се односе на коначну организацију цркве, а то није исто што и устројсто. Ако се дакле сабор не би упустио у грађење устројства, он не би никако био у опреци са превишњим