Српски сион

С тр . 418.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 81

ди и Фактори, које су „народне" странке, не мож гадније, ружиле и још руже. Ми ие знамо како „народне" странке мисле снремити, и на основу чега се надају да ће наступити време, кад ће оне моћи у Сабору донети устројство и обавиги организаторан рад, иотребан нашој цркви и народно-црквеиој автономији, и у њега унети све оно, што'оне желе и за чим оне шеже. Али ми знамо и тврдимо ; да то време неКе никад доИи. А зашто? Зато, јер су оне и досада биле у опреци са два Фактора, која осим Сабора, као трећег, имају своје — не слабије од Сабора — да кажу нри донашању наших иародно-црквених уредаба. Ти Фактори постоје и иостојаће док је цркве и др?каве. Без њих и нротив њих ни Сабор не може ништа. То је истина, коју надутост и игнорација може игноровати, о њу се искрзати и расути, али која постоји, и с којом ће памет и разбор увек рачунати, да до свога циља дође. А јер су се народне странке својим радом, изван Сабира и у нрошлом Сабору, ставиле у још акутиију опреку према тим Факторима, па и према самој Круни, то ми најодлучније тврдимо, да је време жељеног и усиешиог организаторног и сваког другог саборског рада данашњих народних странака — једна аисолушна немогуКносш. И до год народне те страпке буду оваке какве су данас и оне као шакве, још кадгод, чиниле саборску већину — ша Ие немогу&носш мосшојаши! А с њоме ће постојати немир и трзавица у народу и цркви, постојаће сви услови за наше опште пропадање. А могућност, да се све то отклони, те нашем народно-прквеном организму нруже ус-лови за сиас и напредак, лежи — у споразуму са Јерархијом. А са Јерархијом, у чије име Ноглавица цркве и народа мисли, осећа, тежи и хоће онако. како је то изражено у патријотичном и родољубивом говору ЕБегове Светости, данашњег натријарха Георгија БранковиЉа, — с шом и таквом Јерархијом торазум је могуЛ, а грех је и злочин, према народној срећи и будућности, такав споразум — одбијати и спречавати.

Сиоразум са Јерархијом је једини наш сиас. Он је једгша стварна нада, да се избавимо из лавиринта своје потиштеностн и свога проиадања. Све друге наде, лепи су снови — љуте обмаие. Ко ие ради, да тога споразума дође — тај ради против цркве своје и иарода. Народне странке су доказале, да оне тај споразум неће Хоће ли кад год хтети ? Видићемо. Али, кад га искрено буду хтеле ;ј : — наћи ће га. Да су га хтеле и нред последњи Сабор, нашле би га, и Сабор од 1897. донео би цркви и народу добра, напретка и мира. А овако ако буде добра од прошлог Сабора признаћемо вам га; ако буде зла признајте, да сте га спремили, народу своме ви, —- народне странће ! =

Нацрт правила ЗА ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА „Конвикта архидијецезалног православног свештенства у Срем. Карловцима."* I. Име и цел друштва. § 1. Православни српски свештеници архидијецезе сремско-карловачке скланају друштво под именом: „Конвикт архидијецезалног православног српског свештенства у Сремским Карловцима" у цели, да подигну завод, у ком ће питомци имати бесплатно или уз иосве умерену цену : стан, огрев, освстлен.е, храну, а у случају болести и лечење. II. Средетва за оетварење цели. § 2. За оснивање горње цели оснива ово друштво фонд, из чијег ће се прихода иодмпривати свеколике потребе тога завода. У овај фонд уноси се 2 / 3 од свих легата бив* На молбу одбора, којем је скупштина архидијеце залног евештеничког удовичког мировинеког Фонда поверила састав овог нацрта, штамиамо га у ту цељ, да се чланови тога Фонда узмогну с њиме за времена упознати и спремити евентуалне нримедбе своје за љ, односно исправке и допуне, за рлсправу његову у скупштини, која се намерава, као што дознајемо, сазвати око Велик^ Гослојине. За сад нека је, с нагае стране, примећено, да овај нацрт правила сасвим губи из вида надлсжност и права Натрона архидијецезалног постојећег Фонда, иметком којега се мисли основати Конвикт. Ур. —