Српски сион

Б р . 31.

„СР11СКИ СИОН".

С тр . 517.

редаба, које отклонити иисмо зиали и још неотклањамо, — нашу автономију своди на просту пифггицу, и без икаквих нових октројака, којих се „народне странке" убојавају, а ко;е државној власти нису ни потребне крај данашње наше автономије, и данашњих у њој нрава државне власти. Али, није то цео јад, што нам га прошли Сабор спреми и даде. Стари је то јад, а грех ,,народних" странака. И Сабор од 1892. није га излечио. Нови грех „народне странке" ночинише, иови нам јад спремише, нове ране зададоше нашој автономији. Што за '200 година није на српски нам образ пало — већииа нрошлог Сабора је тиме образ народа свога окаљала. На образ тај паде прекор, да је Сабор очито одрекао послушност нрема краљевској превишњој заповести. Разуму ли иародне странке тај прекор, ехватају ли домагаај његов? Не. Оне виде само своје „јунаштво", и доминирајући свој положај. А ми у том ирекору назиремо узрок могућих кобних последица. Што за 200 година није било у Сабору и са саборским закључком, то учинише народне странке да буде 1897. Закључак Сабо})а ироглашује кр. Повереник „певажним и неваљаним" / А шта је саборска већина учинила на то ? Је ли иоказала сво.је јунаштво ? Је ли се бар оградила против тога? Ћутала је као заливена. Ћутала је — а закон, иравда, сјајна победа, одлучност, сталност, јунаштво ?! На све се заборавило. Мужевног разбора није било, да каже своју реч. А ту је била баш прилика да се пскаже и да се развије „јунаштво," одлучност слобода. Да, ал' није било рентабл. Је су ли, дакле, народне странке сачувале својим закључком, у погледу дневнога реда, самосталност Сабора, образ народни, његова права? Нису. Него су образ народни изложили ударцу, самосталност Сабора уништили, а нрава народна, заједно са целом автономијом, довели до кобног питања — шта ће сад бити? И шо је, ето, сва корисш од ирошлог Сабора. То је ша „сјајна победа" коју гласила народних странака разносе то народу и свету, а које се ми, дај Воже узалуд, — - ужасавамо,

А зашто је, и је ли морало до тога доћи ? Народ је тако хтео, јер је послао у Сабор људе: који за један часак радости дају хиљаду дана жалости. Послао и младу бујност, да се размеће - и разиграва по саборници, у којој се одлучује будућност и срећа народна! Послао .ју, да подмлади и нонеке седе главе. Да је послао друге л,уде, које смо му ми препоручивали — друкчије би и било. Ко ? Народ? Како се злоупотребљује то узвишено и за нас увек мило име ! Народна воља? Ми не знамо данас већег ФалзиФИката, пего што се гради од пародне воље. Како се гради воља народна? Казао нам је и — у својој психологији гомила. Како се градила та воља народна при ирошлим изборима нашим? Саберимо све што су новине „народних" странака писале, што су радили и говорили народу неки његови учитељи и свештеници, неки адвокати и доктори, неки трговци и грошићари, неке надри-књиге и бесиосличари — и једна грозна истина изаћи ће пред нас: воља народна створена је сугестијом најдрскијих пеистина и измишљотина., обманом и нреваром народа. А цел је била: да се иотисну људи, који би својом већином у Сабору могли добра учинити, а да се у Сабордоведу људи, који су јуначни у разоравању, а неспособни или нерасположени за градњу. Народне странке су хтеле доминирајући положај за себе. Грозничави нрохтев за избором новог, њиховог Саборског Од бора, одузео им је вид и сажегао — савест. Или доминирати — или све упропастити. То као да је било начело последње саборске већине. Тако се она одужила иоверењу народа! Ето зато смо и дошли, и доћи морали, иред нитање: шта ће сад бити? Кобно је то иитање, леди нам се пред њим душа. Ако одговор буде поразан, као што је и питање кобно, онда и онет вама, народне странке, довикујемо, тужне православне душе и рањена српског срца: кк1 оузрнте! На вашу душу грех. А буде ли на то кобно питање, кад тад, утешан одговор, — спреми ће га љу-