Српски сион

Б рој 32.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 537.

исте — прозваше „хрипЉанима" (Дела, 11., 26.) молише се Богу одељено од осталих Јевреја, који у Хриота не завероваше; те по времену и своје богомоље подизаше и имаше. Те хришћанске богомоље беху у главном онако саграђене, као и храм Соломонов,- и ту беше „светиња над светињама" — олтар, која је од „светиње" — храма, преградом одељена била. Па као пгго обликом, сатрадом, беше хришћанска богомоља слична старозаветној, исто тако и украс старозаветне богомоље беше задржан и унет и у новозаветну богомољу. Као и старозаветна, тако се и новозаветна богомоља украшавала иконама, али не само са сликама херувима, него и иконама Бога, Богомајке, апостола и других Божјих угодника. Преко 700 година осећао се ХрииЉанин добро у својој богомољи; вољно је у њу одлазио и радо иосматрао светитиљске ликове у њој смештене; ничега не беше у богомољи тој што би га вређало, што би му око боло. И тако би то и даље трајало, да се неверни мусулманин, калиф Језид II. не окоми иротиву хришћанских икона, гледајући у њима незнабожачке идоле. Што неверник не поштује хришћанских икона, то није било необично ни чудновато, нити би то било ио мирни живот дркве Христове страшно и опасно; али је невернику пошло за руком, да мржњу своју иротиву светих икона и на неке Хрипгћане пренесе, који заведени услаше и сами нротиву поштовања св. икона. И међу Хришћанима отпоче борба: једни нападаху, други брањаху св. иконе и ноштовање истих. Борба беше дуга и жестока, у којој је не само просута многа реч, него је проливена и многа крв заштитника св. икона, јер међу противницима св. икона беху и дареви. Ко је наиадао, а ко бранио св. иконе, шта су непријатељи наводили протпву поштовања светих икона, а како и чиме су заштитници св. икона те наводе рушили и обарали — то исписивати и казивати није овде место. Рећи ћу и' навешћу само, да је грчка царица Ирина сазвала 787. год. сабор у Никеји, у тој цељи, да се извиди и испита ствар о поштовању св. икона. На том, но броју седмом васионском сабору, њих преко 300 св. отаца, сакупљених из све цркве донеше и издадоше сљедећи догмат о поштовању св. икона: „Не допуштајући никакве новштине, ми чувамо сва

црквена предања, која су се, било кроз писмо, било без иисма утврдила; а једно између тач кових је живописно цртање икона, које је сугласно са историјом Евангелске ироповиједи, и служи иотврдом, да је Бог Слово истинито, а, не само привидно постао човјекож, и нама је то на корист. Јер оне ствари, које једна на другу иоказују, очито је, да се међусобно једна са другом и доказују. Пошто је то тако, стуиајући као по иарскоме путу, а слиједећи богорјечивоме учењу св отаца наших и предању Посвудне Пркве (а знамо, да у њој Дух Овети станује), са пуним поуздањем и марљивошћу установљујемо: на онај начин, као слика часног и животворног крста, исто се тако имају стављати у светим Божијим црквама на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, по кућама и на путевима часне и свете иконе, биле оне изведене у бојама, или мозаички, или из друге какве нрикладне материје, и то иконе, колико Господа и Бога и Спаситеља. нашега Исуса Христа, тако и непорочне Владичице наше свете Богородице, часних Ангела и свију светих и блажених људи. Јер чим се чешће они на иконама насликани виде, тим ће се живље код дотичних, који на њих гледају, узбудити успомена и чежња к њиховом прототипу, цјеливаће их и одаваће им разборито поштовање, — али не оно пуно поклонење, које по вјери нашој, припада јединој Божанственој природи, него ће им се одавати част на онај начин, као што се одаје слици часног и животворнога крста, светим Евангелијама и осталим свенггеним предметима, приносећи им наиме тамјан и свијеће, као што је то у древних благочастивих обичај био. При чему част, која се одаје икони, прелази на прототип њезин, и који штује икону, штује лице, које је на њој нацргано. Таким ће се начином утврдити учење светих Отаца наших. то јест, предање Посвудне цркве, која је од једног, до другог краја свијета примила Евангелије". (Зборник нравила — II. издање Приступ стр. ХХХУШ.—ХХХХН.) Радом седмог васионског сабора и догматом на том сабору утврђеним није прекинута борба око св. икона. Борба је та — иосле врло кратког примирја — са пређашњом жестином нродужена и вођена и проте-зала се све до год. 842., које је године грчка царица Теодора сазвала сабор у Цариграду, који одобри