Српски сион

Б р . 34.

„СРПСКИ сион а .

С тр . 571.

јећи. Саборски Одбор био незаконит већ и по томе, што осим Дра Нике Максимовића (и еиископа) ниједан други његов члан није добио мандат за новосаставпш се Сабор; те да би већ с разлога установе 21. § Саборског Устројства, алинеа прва, по којој чланове Саборског Одбора, бира Сабор из сво.је средине, досадањи члаиови Саборског Одбора имали положити своје мапдате на чланству тога Одбора, јер нису ни чланови Сабора. Тај приговор не може издржати критике. Данагањи чланови Саборског Одбора примили су свој мандат одборски из руку Сабора, као чланови оног Сабора, који их је за члаиове Саборског Одбора изабрао. Изабрани су, дакле, са Формалном квалиФикапијом. Ту квалиФикацију не губе они дотле, док постоји досадањи Саборски Одбор, односно, док се не изабере нови. Нису је изгубили, ма да нису чланови Петровданског Сабора зато, јер тај Сабор није изабрао нов Саборски Одбор,' а јер један мора постојати, ако нећемо да останемо без и једног. Уобичаје се у нашим јавним гласилима наглашавати и истицати, а пала је реч и у Сабору, да је Саборски Одбор наша „влада". То се чипи сигурно ради конзеквенције, која се тим истицањем намеће. А наиме, да са Саборима, односнс њихо вим већинама и мањинама, ностају и падају односне владе; дакле, да би постојећи Саборски Одбор већ и зато имао демисијонирати, јер нема своје већине у Сабору. Та мишлења не само да су некоректна, него су и нелојална према самој нагаој автономији. Нелојална, јер пружају извесним круговима материјала и маха, да нас сумњиче, е хоћемо од нагаег Сабора да градимо политички парламенат, а од нагае автономије и цркве, политичке установе. А познато нам је свима, колико су нам та сумњичења до сад већ нанела штете и колико јада. А но нашем скромном мипллењу требало би такве сумње отклањати, а не нове градити. Ми поричемо да је Саборски Одбор наша автономна „влада". Поричемо то и из разлога некоректности. Саборски Одбор није никаква „влада", него наша највиша ађтоиомно-управна власт; тако исто, као

што је, у свом делокругу, највигаа власт св. Архијерејски Синод, Митрополитски Црквени и Школски Савет. Кад (т Саборски Одбор био „влада" нагаа, аналогно би биле то и све ове друге највише наше власти. И ми би, нрема томе, у исти мах и непрестано, имали не једну, него четир владе. Дакле, називати Саборски Одбор неком владом, то је и 11011 8еП8. Дн је потпуни поп зепз доказала би одмах и ова могућност. Сабор изабере Саборски Одбор у првом свом састанку, разуме се, као што је то код нас, на уштрб мира и саме управе, већ обичај, — искључиво из саборске већине. Али у другом састанку исте саборске перијоде, заступници односно странке — из разних узрока, који се дешавају групишу се тако, да у првом састанку већина остане у мањини. Саборски Одбор не би више уживао иоверење саборске већине, чији је излив. Према појмовима о „владама", морао би демисијонирати одступити. И кад би то хтео који Саборски Одбор учинити, догаао би тај његов постунак у неки сукоб са установом 21. § Саборског Устројства, алинеа трећа, но којој овлашћење једном изабраног Саборског Одбора траје за пело време саборске перијоде и т. д. А установе Саборског Устројства ваља респектовати увек, а не само док иду неком у рачун. Сабсрско Устројство, дакле, мандат и овлашћење једног већ изабраног Саборског Одбора не чини зависним од саборских већина и страначких груписања у Сабору. Саборски Одбор постаје вољом и иоверењем саборске већине, али не пада с њезииим евеитуалним, мало час претпостављеним, миноритетом. Он може постојати и ако нема у Сабору своје већине, што не може бити иначе код „влада". Конзеквентно, и данашњи Саборски Одбор, — а ради передовних трилика и нужпе иотребе, јер није изабран нови Одбор, — може постојати и без поверења саборске већине, а с обзиром баш иа конкретан наш случај, ма и да није излив данашњег Сабора. јер Саборски Одбор није „влада", која служи и једном систему, него је врховна власт, ко-