Српски сион

С тр . 572.

„СРПСКИ СИОН"-

Б р . 34.

јој само закон нроггасује дужност и посао. Али, кад би Саборски Одбор баш и био, узмимо, наша автономна „влада", шта жели онда већина данашњег нашег јавног мњења и њихови органи? Жели и тражи од члаиова данашњег Саборског Одбора, да иоложе мандате своје. ХоИе,, дакле, да осшанемо без своје еладе, без Саборског Одбора. И сад настаје нитање практичие мудрости: би ли то било добро и би ли то било мудро и родољубиво ? Погледом еа конзеквенције таквог поступка, ми се усуђујемо рећи: да је жеља и шај захшев односног јавпог мњења некорекшан и неродољубив, као што би шакав био и иосшуиак чланова тостојеКег Саборског Одбора, кад би се одазвали шој жељи и томе захшеву. Са таквог захтева и таквог ноступка могло би се баш оправдано сиоменути издајство према автономији, кад би нам ту реч дозвољавало досад несумњиво родољубље и доказана оданост автономији чланова постојећег Саборског Одбора и нашег јавног мњења. Ми ту реч не ћемо да потрзамо, јер смо уверени, да ниједном иоштеном Србину — био он ове или оне странке није до издајства. Међу Србима је најмање издајица, и ако је данас угодно неким јавним листовима издајством сумњичити сваког, ко је извап ове или оне странке. Па ипак и опет тврдимо, да би давање оставке на чланству Саборског Одбора у данашњим приликама било издајство автономије и општих наших ивтереса. Зато, јер би остали без Саборског Одбора, а у место свог автономног највишег органа, добили би — комесеријат или њему нешто подобно. А би ли тиме утврдили нашу автономију? Би ли је тиме сачували? Шта би автономија тиме изгубила? То би баш значило автономно самоубијсгво 0 томе као да нису размишљали ни они, који и данас још пишу: „да је већ сам резон захтевао, (од данашњих чланова Саборског Одбора,) да су у иоследњој својој седници нред састанак Сабора дали оставке на своме чланству." Ниједан резон није пречи од највиших интереса онштега добра. А испунење ре-

зона, који се намеће данашњим члановима Саборског Одбора, са нозиатих страиа, било би — ноништавање онштега добра. Но кад би се ставили баш и на стаповиште резона, онда би могли запитати: А је ли био резом седити у Саборском Одбору под „Његовом Наименованошћу", кад је његовим наименовањем било повређено кардиаално право автономије нашег народа и цркве, и автономија та у вршку и у целом организму њеном разривена? Водила се о том мушка и озбиљна реч тада. Разбор је победио, и осим осталих и Др. Илија Вучетић је седио у тацањем Саборском Одбору. И није му то нико уписао у грех, а сам се највише хвалио с тим временом — не ннпуштања, него мушког бранења автономије. А данас? 0 1етрога! Ако не у истим, али сличним околностима и потребама њиховим, исти људи, али други појмови и обзири, захтевају, да се иснразни Саборски Одбор, да оетанемо без њега и да се остави автономија на милост и немилосг догађаја, који би неминовно морали наступити — кобно и судбоносно за нашу автономију. Ми те људе више и — не разумемо. Ил' се не разумемо сви редом? Као да градимо Вавилонску кулу — а не бранимо своју автономију! А ствар је сасвим јасна, бар са практичког гледишта. Расветлили смо је и са других страна. Али, оставимо на сграну нузгредна питања. Рлавно је питање у снорном овом случају: Захтева ли интерес наше автопомије, да досадањи Саборски Одбор и даље Фунгира, до избора новог Саборског Одбора или да одступи и за собом оставн 1аћи1ат газат? Пре одговора на ово питање треба запитати: а шта ће онда настуиити? Ко.ја ли ће рука и чиме ли ту иЉи1ат гаеат заменити? Ми смо своје мишљење казали А чланови досадањег и ностојећег Саборског Оцбора треба да кажу и своју. Далеко је од нас и помисао. да им намећемо савета. Ми смо изван сваке сумње, да ће они као чланови Саборског Одбора своју дужпост вршити до избора повог Саборског Одбора, и тај свој родољубиви посгупак мотивисати на начин, којега они за најбољи