Српски сион

Б р 34.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 573

пронађу, а коју мотивацију треба свакако да сазна цео народ. А кругови, који су досад ширили мишлење, да чланови Саборског Одбора треба да даду оставке, треба да престану с тим мишлењем. Сад није време агитације, него врло озбил>не ситуације. Ни је питање: ко ће седити у Саборском Одбору, него: хоће ли Саборског Одбора бити ил' не бити. =__ П 0 назаренима и њиховом учењу. Пише југ Станикић парох. (Наставак.) Молитва црквена спомиње још и на убрус изображени лик Сиаситељев, Авгару, кнезу Едеском послани — но како о томе говори св. предање, коме протестанти и односно назарени вере не поклањају; с тога о томе опширније ни говорити не ћемо. А није нам ни нужно, јер смо већ речима самога св. нисма ноказали и доказали, да је између идола и иконе разлика, и то голема разлика, као и то, да. св. наша мати, црква иравославна не види и не гледа у икони — идола. . Идол није ништа на свету (I. Кор. 8., 4.), онај или оно, кога или што идол представља, тога на свету и нема, то не постоји; дочим је икона слика и ирилика онога, што јесте, што постоји, или што је било, што је ностојало, н. пр. икона анћела показује нешто што јесте, а икона светитеља сећа. нас на човека, који је у истини био. Да засведочимо истинитост и других речи молитве црквене навешћемо још и ова места св писма. Бог је заповедио Мојеију: „И намести сто пред завес, а светњак према столу на јужној страни шатора. ." (II. Мој. 26 , 35.), светњак тај требао је имати седам жижака. (25., 37.) Још је заповедио Бог Мојсију, да „начини олтар кадини. . И нека кади на њему Арон кадом мирисним; свако јутро нека кади, кад спреми жишке. И рече Бог узми мириса, статке. ониха и халвана мирисавога, и тамјана чистога ... и од тога начини кад, састављен вештином апотскаском, чист и свет" (30., 1. 7. и 34.—35.) Кад смо видили разлику између идола и иконе; кад смо дознали, шта је идол, а шта икона; кад смо чули, да је била наредба Божја, да се у шатору од састанка, а пред за-

весом, на ком беху в.езани херувими, пале жисци и кади кадом мирисним — као што ми то и данас у својим молитвеним домовима чинимо, и тиме не грешимо, нити грешити можемо; да видимо можемо ли се и смемо ли се пред иконама клањати, њих целивати и иред њима се молити. Имајући правилан појам и добар суд о икони, наиме, да икона није оно, што се види него оно, што она показује и представља је ли могуће да грешимо онда кад се иконама клањамо, кад иконе целивамо и кад се пред њима молимо? Ми би грешили само онда, кад би с,е клањали и целивали оно што видимо, не мислећи ни на што друго. Коме се клањамо и кога целивамо онда, кад се икони клањамо, кад икону целивамо показује наведени догмат седмог вас. сабора о поштовању св. икона, где' се каже: „част која се одаје икони, прелази на прототип њезин, и који штује икону, штује лице, које је на њој нацртано." Да ми клања.јући се и целивајући икону, не клањамо се и не целивамо оно дрво или ону материју, из које је икона начињена, него оно „лице, које је на њој нацртано", то доказује св. писмо и искуство. Св. апостол Јован богослов у „Откривењу" своме каже: „ И би ухваћена звер и с њом лажни пророк, који учини пред њом знаке, којима превари оне, који примише жиг зверин и који се поклањају икони њезиној. . (19., 20.) Дакле: ко се клања икони звериној, не клања се материји иконе те, него звери самој. Иа као што они, који се клањаше икони звериној, клањаше се њој самој, и тиме грешише; тако исто они, који се клањају икони јагњетовој, не клањају се и опет материји иконе, него самоме „јагњету" (5., 6.), а тиме, дакако не греше. А шта нам искуство говори ? Покажимо родитељима — оцу и мајци — слику чеда њихова, и мн ћемо видети, како они са радошћу и уживањем посматрају слику ту; а ако им је чедо у даљини, те га већ дуго времена не видеше, или им чедо њихово баш и ладна рака скрива —■ они ће слику ту са сузом радости и односно жалости посматрати, па и љубити је; а да ће слику ту на пристојно и згодно место иоставити, како би ју чешће гледали п чеда се свога сећали, о том не треба ни говорити, а још мање то доказивати.