Српски сион

С тр . 574.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 34.

То нам јасно казује и сведочи ; да родитељима није мио и драг папир онај, него слика чеда њихова, која је на паниру том; а скинимо са папира тог слику чеда њихова, родитељи на папир тај — поред све његове лепоте и шаренила ■— ни погледа свога обратити неће. Да пак слика и односно икона није тек прост украс, него предмет мио и драг, пажње и поштовања достојан, па и свет, — уверићемо се овако. Узмимо какав предмет, за украс врло згодан и прикладан, рецимо какву велику и дивно израфену слику, а уз то узмимо и слику чеда неких родитеља, са свим обичну и малену, и ставимо обе слике те на избор родитељима; родитељи ће се — о том сумње нема — машити оне малене слике чеда њихова, а да им је само до украса стало, они би се машили и маигати морали оне велике и лепо израђене слике. Још и овако. Ми знамо, да сви људи лепотом снољашњом једнаки нису, има људи ружних, па и одвратних, са манама и недостатцима у телесној лепоти, на лицу. Па кад би родитељи хтели сликама своје домове само красити, они би узимали и у евоје домове уносили само слике лених лица, а не слике деце своје о чијо.ј лепоти зар ни говора бити не може. Па ипак родитељи тако не чине; они пуне своје домове сликама деце своје баш и онда, кад им деца лепа нису; и уколико су слике верније, у колико је на њима јасно представљена свака телесна мана и недостатак деце њихове — у толико им је милија, јер тад гледају не лепа лица, него лица деце своје. — Па тако .је и код икона. Узимо н. пр. слику распећа Христова; је ли то нешто леио? Нити је лено, нити леио бити може: голо тело на крст разапето, избодено, израњено, искрвављено : око главе трнов венац, а на лицу иснисани јасни трагови унутарњег бола ужаснога. Па то је зар нешто лепо?! Па ипак, баш у тој неленоти и јесте лепота и укупна вредност иконе распећа Христова. Кад нас неко упита за слику какову: ко је то? а ми одговарамо: то је мој отац, моја мати, мој син и др и ако сваки, па и луд знати може, да то дрво, то платно, тај напир није и бити не може: мој отац, моја мати, мој син и др. А да ми пажњу и ноштовање указивано слици не односимо на дрво, платно и папир слике неке, него на лице, коју је на слици тој, доказује и сведочи то, што ми

волемо и радујемо се томе, кад код својих познаника и пријатеља слику своју или кога од својих видимо на угледном и пристојвом месту; а криво би нам.и протикно било, када би те слике нагрђене и нодеране впдели, или их где-гОд на каквом ружном и непристојном месту нашли. Дакле: понгговање или непоштовање слике наше или кога од наших, ми сматрамо као поштовање нас самих, или кога од наших; и то с нуним правом, јер ко поштује нас, не може а да не поштује и слику нашу; а ко не поштује нас, ш слике наше поштовати неће. Кад оно бејах у „скупштини" назаренској ја их на то упозорих, и они признадоше и потврдише, да је то тако; али додадоше: „тако је некад било, а данас то ни.је нужно." Но тако говорити, то тврдити могу само луда деца и неразумни људи. Дакле: тако је било негда, тако је било код Јевреја, тако је то онда код њих бити могло, а и требало; али данас то није нужно, данас то бити не мора, па и не сме?! Чудновато! Тако је то могло бити негда, тако је то могло бити онда, када је сав свет у самој слици и односно у идолу гледао само божанство.; а не може бити данас, кад на свету — тако рећи — нема човека, који би само и помислити, а камо ли веровати могао, да је слика, да је икона сама но себи — божанство ?! Тако је то било и бити могло код Јевреја, којима Арон, пружајући прст на златно теле, вели: „ово ,<\у богови твоји, Израиљу!" а не може и не сме бити код нас Хришћана, који знамо и имамо — ваплоћену икону, Исуса Христа у човеку — Бога ?! Па има ли не човека, него детета, које иоле мислити може, које ће то назаренско казивање, ту тврдњу њихову иризнати и примити моћи ? Јест, ми имамо и знамо за ваплоћену икону, јер св. оци седмог вас. сабора у догмату своме о иоштовању св. икона кажу, да „живописно цртање икона служи потврдом, да је Бог Слово истинито, а само привидно постао човеком." Нас је сам Христос Спаситељ својом појавом, својим телом поучио и научио, да не гледамо на спољашњост саме ствари, на оно, што се види; него да гледамо на оно, што се не види, на суштину саме ствари; тако у њему по спољашњости савршеном човеку, имали смо гле-