Српски сион

Б р . 34.

„СРПСКИ

С тр . 575.

дати истинита Бога, Богу Оду једносушна. Тако учитељ црквени, св. Јован Златоусти у „огласителном слову" своме на пасху наводи речп пророка Исаије „ад се огорчио, кад те је срео доле" (14., 9.), те разјашњује огорчење то тиме, што је ад био поруган, оборен и упражњен; даље каже, да је ад примајући Христа, Божија Сина „примио тело, а нашао се према Богу; примио земљу, а срео небо; примио оно, што је видио, а упао у руке онога, кога није видио." Па и сама је тајна евхаристије (причешћа) у неколико икона, и она нас учи, да не гледамо на спољашњост, видљиву страну ствари, него на невидл,иву, на суштину ствари. Јер у тајни св. причешћа под видом леба и вина примамо ми само истинито тело и крв Христову. Управо тајна св. причепгћа још надмашује икону; јер док икона Христова представља и подсећа само на Христа, дотле лебац и вино у тајни св. причешћа јесу само тело и крв Христова. — Па кад можемо сватити и правилно разумети смисао леба и вина у тајни св. причепгћа, што је више: за што да ие разумемо и не примамо смисао св. ик6н&, што је ниже? И ако код Јевреја шатор од састанка и у њему ковчег завета — само по себи — беше „светиња", у којој Господ „наставаше" (П, Мој. 25., 8.) ипак је Бог Јеврејима своју светињу и односно своје „наставање" видљиво засведочавати морао тиме што је дању „облак покривао шатор до састанка" (40., 34.) „а у вече беше над шатором као огањ до јутра" (IV. Мој. 9., 15.). Па кад је поред свега тога бити могло, па доиста и било икбна; зашто да њих не може бити данас код нас Хришћана, који не тражимо, да нам се истинитост тела и крви Христове у лебу и вину видљиво засведочава ? Шта су иконе и на што су оне, то нам кажу и св. оци т. зв. „трулскога" сабора: „Очи твоје нека гледају управо" и „Сврх свега што се чува, чувај срце своје" светЈЈе Премудрост (Приче Сол. 4., 25. и 23.); јер телесна чувства лако нреносе своје утецаје у душу. За то забрањујемо, да се немају ни на који начин у напред цртати слике, било на даскама или на чему другом. које замањују очи и ум развраћају, и које узбуђују пламен нечисте нохоти" (Прав. 100.).

Нико не ће хтети, а ни моћи порећи, да телесна чула не утпчу на расположење и стање човечје душе; као ни то, да је око најважније чуло, и да кроз њега улази, ако баш не све, а оно највише у душу. Па знајући то св. оци и забрањују „цртати слике, које очи замањују и ум развраћају, и које узбуђују страст нечисте похоти." А кад су непристојне и скаредне слике по душу штетне и убитачне: онда иконе, које нам показују и износе нешто лепо и добро, свакако на душу благотворно утичу. А кад је тако онда се важност и потреба икона никако одрећи не може. После свега : икона се разликује од идола; јер „идол није ништа на свету", оно што идол показује, тога управ и нема, то не постоји ; а икона је слика бића, које у истини постоји (слика анђела), или лица, које је доиста некад било (слика светитеља) или догађаја, који се баш збио (слика васкресења Христова); а поштова-ње, које се указује икони, односи се не на материју иконе, него на оно, што је на икони. А сад да разаберемо приговор назарена противу св. икона. Незнабожачки идоли изображавају божанство лажно, неистинито; а наше иконе божанство истинито, — а то је унрав толика и така разлика, колика и каква је између смрти и живота. Истина, да су наше иконе дела руку човечјих; но ни ковчег завета и на њему два херувима не беху нешто друго, него и опет дело руку човечјих, па и опет то беше „светиња" Господња. Истина је то, да је Бог дух, но и анђели су суштаства духовна, па је за то Мојсије ипак „начинио два херувима." Није нужно, да ми хотећи имати слику Божју мислимо и размишљамо „с ким ћемо га изједначити? и какву ћемо му прилику наћи?" (Исај. 40., 18.), јер „прилике" Божје на, земљи није, и онога, „с ким би га изједначити" могли —■ нема; та сам је Бог изволео себе „изједначити старцу, на ком беше одело бело као снег, и коса на глави као чиста вуна", и у таковој „прилици" показао се Он пророку Данилу (7, 9.) а ми сликајући Бога не ћемо, да Га насликамо онакова, какав Он у истини јесте, него онако, како се Он човеку показати изволео; а кад се Бог показао човеку не онакав, какав је у истини, него онако, како Га је човек видети могао — је ли то онда грех,