Српски сион

С тр. 608.

прогласом 60 народних заступника нроглашена „велика морална победа"? Подвлачимо мора шражиши , јер проглас ие казује у којем акту Сабора је та „победа". Он је у том иогледу неискрен као н у целини својој. Но према нзложеној анализи поступка народних странака мора се она тражити сасвим логичгто: у отклањању уставошворног рада, а не у одбијању намешаног дневнога реда. 0 каквој победи у питању дневнога реда не може бити озбиљна говора већ ни зато, што борбе ту није пи требало ни морало бити, јер се то питање дало решити, односно обићи, без икакве борбе. Победити у борби, какву је силом натегла већина на Петровданском Сабору, није нити јунаштво, нити умност каква. За таку победу — ако о победи може уопште бити говора још — довољна је проста кратковидост и каприца. Али, узмимо да је цела ова ствар питања дневнога реда решеиа већ, са уништењем саборског закључка и одгодом Сабора, питање је: да ли у томе свему има какве нобеде Сабора нашег и наших интереса? Зашто бити наиван на подсмех света? Зашто и себе обмањивати, кад се већ даду обмањивати од нас и немачки и мађарски и Француски, па и сами руски листови, »да о онима нашим у Србији и не говоримо. Браћа су, па нам добра желе и ако не знаду чиме да нам га учине. То, што ироглас 60 народних заступника жели да прикаже, као велику моралну иобеду, није то ни Пирхова иобеда! То је победа онога небојше, који се опкладио, да му не сме нико одсећи прст, па га пружио на касапницу. А кад му га одсекоше, он викну, у плачу победног заноса: А јао! добио сам (опкладу). Добио, ал' остао без прста. И зар није таква победа и наша, са којом се наивно размеће ироглас наших 60 народних заступника? Зар не би имали и ми разлога, да јаукнемо: „Ајао.добили смо."? И сувише разлога имамо, да о свему томе дубоко и родољубиво размишљамо, а не да кикоћемо са нелогичним, лакомислепим и демагошким прогласима. За то размишљање нружа нам довољно матери-

јала пребачена непослушност, уништени саборски закључак и одгода Сабора. Или је заиста уверење 60 народних заступника, да смо, без невоље изазваним конфликтом иитања дпевпога реда, нешто добили? Ми не можемо веровати да постоји озбиљно и истинито такво уверење. Осим, ако су нека господа, обмањујући ненрестаио и дуго друге, доспели већ до тога да у своје обмане и сами верују. Саборски закључак у погледу диевиога реда поништен је по кр. Поверенику. Тиме је Флагрантно повређена, управо потиуно секвестрована и суспеидована слобода и самоеталност нашег Сабора. Ето, то је један „уепех" позитивног рада народних странака! И под таквим ударцем и са таком модрицом, сневати о „великој моралној победи" зар није наивност и самообмањивање ? Је ли поништавање саборског закључка акт силе или права? Не мења практичну последицу његову. Ко може силом своје моћи такав акт да изведе једаред, извешће га кад год му се усхте, крај свију писаних закона, до год осећа за то моћи и снаге. Шта више, ништа нам не јамчи, да не ће и даље ноћи. Ми то осуђујемо. То се зове уставни апсолутизам. То се противи свима појмовима права, праведности, законитости, уставности и либерализма и наше автономије, — али, шако бива. А да у то не сумњају ни народне странке, сведочи и онај насус њихова прогласа да су „за сада одбили наиадај ." А кад ствар тако стоји, онда треба да смо обазриви и мудри увек, па да не исиречавамо, као у иркос, своја права сили и онда, кад смо уверени, да ће га поништити једним иотезом пера, а без бојазни од последица, напротив у комбинацији, да својом ираксом створи за себе закон, но оној, код неких аксиоми: ех &с!о опћдг јиз. Слабији не треба да дају јачима прилике, да им права крње и поништују силом своје моћи и да тиме стварају прецеденце, увек опасне и штетне по слабије. Ови морају то избегавати и уклањати се томе до год могу. У нашем конкретном случају шо се учиниши могло, а није се хшело. Казали смо и зашто. Народне странке нису хтеле да граде Устав. Видећи, да би га морале градити кад би Сабор остао