Српски сион

Б р . 39.

јбих кроз један прозор дрквеног здања у цркву угаао п једно богослужење обавио. Да је могуће ваљано вршење дисциплинарне власти над таковим људима, зар би се тај председник био усудио да буде судија свештенику томе због једног неиромишљеног његовог чина, кад је ту позвана духовна власт да суди. •— Овде није место доказивати на широко и на далеко горњу тврдњу, за то, што је немогуће, већ доста је констатовати. да су и људи, који су и сами суделовали у донашању и етварању данашњих наших автономиих уредаба, кад су кроз неколико година те уредбе у практичном животу примењивали, да су дошли до уверења о нецелисходности мВогих установа тих уредаба, нарочито пак у питању вршења дисцинлине над свештенством и црквеним онштинама. Наше новинарство потеже у последње време многа имена наших великих људи, за које тврди, како .су им те уредбе у свему биле по вољи и да нису имали ништа против истих за свога живота. Међу тима сномиње се и име једног од највећих умова у нашој цркви у недавно време, наиме име блажене памети епископа горњо-карловачког Тео®ана Живковића, као да је и њему било целог му века по вољи све, што у нашој автономији постоји. За доказ, да то позивање нема смисла, кад се хоће сиоменута тврдња да докаже, навешћемо нешто из његове беседе, којујебио спремио за епархијеку скупштину горњо-карловачку, коју је био у години 1888. сазвао, алије одржао није, и из чега ће се видети јасно, колико је могуће ваљано вршење дисцинлинарне власти над нашим свештенством и над црквеним општинама. Ево шта вели тај духом ретки и великијерарх цркве нагае, на основу свога тринаестогодишњег искуетва, стеченог у управи црквеној, о томе питању на страни 500 „Проповедиика" његовог : „Али би се могла нотужити и на своју тужбу епархијску скупштину иозвати за свједока, \ сама енархијска управа, надлежног на највишем нагае аутономије мјесту ријегаења ради, ако у ошнте има и може бпти изгледа и надежде, да ће нам се иоред данашњих околности скоро и састати сабор." „ Тужба иак та била би уирављена на сами овај данашњи ред , по коме се управља црквом и дијецезом, и којим редом наша црквена аутономија неЛе до своје ираве цијели доћи, а та јој је цијел 8а1и8 есс1е$1ае. То су нак два узрока, један је нарави материјалне, а други је нарави Формалне."

„Материјалне је нарави то, што су данае еиископу дијецезану и оној власти епархијској, којој он сам на челу стоји, руке везане скоро са свим, да му данас није, и не може бити дисциплине скоро никакве. Нема ту власти ирема оиштинама, које онај уди парохијал већином најнеуредније плаћају, и толике од њих личном пизмом својих коловођа вођене, јаднога свештеника прогоне; истраге и распуштања скупштина и одбора — показала су се без успјеха, јер једнаки једнаке замењују, а корективе за њих у рукама еи&рхијске власти никакве. А нема ту власти ни ирема оиим, Богу хвала ! само изузетним свештеницим.а, који се до крајности заборављају у дужностима својима. Јер такога свештеника, ако код њега све: и опомене и обличења, и укори и епитимије, и не користе ништа, данас и за његово исправљање и за корист службе црквене и мира у опгатини, ни владика са цијелом консисторијом нп иремјестити не може без најнормалнијега процееа, који имаде двије а евентуално и три инштанције. А и да би то и без тога, што не може, и могао, нема га куда нремјестити, по што таковом премјештању свуда стоји на иуту слободан избор пароха, који је у рукама онгатинске аутономије. Нека то добро чују и они свегатеници, који код епархијске управе вапијући траже лијека и номоћи нротив самовоље опгатинских предсједника и одбора; а и оне опћине, које код исте епархијске унраве тражећи и с пријелазом у унију грозећи, ишту и наваљују, да им се свештеник, кога еу сами бирали, сада макне из њине средине на другу страну. А кад тако стоји са нашом скоро никаквом дисцинлинарном облашћу: и наспрам неуређених општина и наснрам неуредних свештеника, опда о правом и подобателном управљању у служби оне цијели, коју имаде аутономија, овдје тешко може говора бити; и епархијске управе радња сва остаје ограничена само на бригу и старање, да нам у ошпте не стане мапшна нашег управног организма и оваквог, какав је, докле се то законом не измијени и не приправи на своме мјесту, сходно цијели аутономије, која је млгуИа само у цркви и у духу православних установа њених, од кога ми са установама најмлађе на западу христијанске цркве (миели протестантске) заведени, стојимо иоприлично удаљени данас. Томе Факту и томе увјерењу не. може се отети ни један т граве црквене аутономије и народне у њој дужности иријатељ, ма