Српски сион

Б рој 39.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 661.

последица врло судбоносних и кобних. Али у свему томе има једна околност, која јамчи, да ће наш народ доћи до поверења у своју Јерархију, те сиасти своју цркву од њезиних правих иротивника. Лаж не може бити дугог века и наш народ ће се уверити, да је Јерархија његова како нриродан, тако и истинит бранич цркве и вере православне. Народ је наш доказао своју оданост нрадедовској му вери и цркви. Он је преварен био, да овима нрети опасност од Јерархије. и за то га жалило. Али он је доказао, да је против сваког оног, који би му у веру и цркву дирнуо, и с тпм смо задовољни. Јер ће п наш народ доћи до истине, те упознати праве непријатеље своје рере и нркве, а праве браниоце њихове. А кад до тога дође, онда ће поверење народно и народна воља бити уз његову Јерархи у и уз њезине тежње, које су посвећене Православљу и цркви, а ради будућности срнског иарода у Митрополији Карловачкој. „Па зар то све да не види в-аша интелигенција?" •— Види. јер није могуће да не види. Али, један део њезин је роб модерних принципа и нартајских страсти, други део је страшљив, па не сме да заступа своје боље уверење, трећи је део неорганизован за борбу против очигледног зла, а четврти индиферентан према свему. „ И напослетку чему се ви надале?" — Да ће нао зло научити добру. ј_ Заставином „Дишкрећанину". (Наставак.) Но кад је већ г. Дишкрећанин у свом високоумљу и уображеној величини свога духа нашао за сходно, да и о споменутим реФлексијама умовања заиодене, на основу којих он долази до којекаквих софистичних закл>учака, која читаоце због мањкавог приказа ствари само обманути могу, поћи ћемо за тим „истинољубивам" господином у излагању сиоменутих реФлексија, да видимо, колико је он у своме уображењу забраздио, тако, да и не види, на колико се је места огрешио о свету дужност истинитости и на колико је места ствар изврнуо и читаоцима лажно нредставио, на ипак живи у том уображењу, да право има, јер као да истину говори. Пре свега није истина, да се у шематизму тврди, да данашње автономне уредбе не ваљају, као што се то господин приказивач усуђује тврдити. Шта

је њега овластило, да он из тврдње о осебујности наших автономних уредаба изведе закључак, да она садржи у себи тврдњу о неваљаности тих уредаба, то може само он у својој мудрости знати. — Даље није истина, да у шематизму где год стоји, да су данашње еиархијске управе тако везане, да се њима као таковима ништа у грех уписати нема, да би их требало због те тобожне тврдње нападати као што то господин приказивач ради, набрајајући неколико општина, којих се дугогодишње неуредно стање слабој епархијској унрави нритшсује. Сва та набрајања иду у прилог тврдњама шематизма, што брзоплети г. приказивач у својој душевној кратковидости нп опазио није, шта он својим наводима доказује. У осталом господин приказивач нриказује нам се у свомр писању као човек особите, само ње му својствене логике, чим је он кадар из места, где се у шематизму говори о немогућвости врчшти како треба дисциплинарну власт над свештенством, изводи, да се ту тврди, да неваљају автономие уредбе, па хоће да онровргне ту тврдњу нередима у појединим црквеним ошнтинама. Како он долази до таковог закл>учка, то може он само знати. 0 питању ваљаности или неваљаности, целиеходности и нецелисходности наших автономних уредаба писало се је прилично доста код нас, тако да шематизму, у питању стојећем, није било нотребно потанко образлагати тврдњу о таковој осебујности тих уредаба, према којој се дисциплинарна власт над свештенством не може вршити како треба. Али ми можемо додати тврдњи шематизма, да се та власт дисциплинарна према осебујности автономних уредаба не може вршити, како треба, ни над црквено -општинским управним органима; јер да је то могуће, не би се ни збивала она чуда и покори по неким црквепим општинама, што их баш сам приказивач наводи, — јер сви ти примери говоре у нрилог тврдње, иостављене у шематизму само за свештенство, која вреди и за црквене општине —, нитп би се иоред могућности вршења ва.Ч)ане дисциплинарне власти над појединим нрквеноопштинским органима могло догодити —, што ће бити познато ваљда и господину рецензеиту, чим су му прилике каначке онако у потапкостима иознате — да председник црквене ошптине, баш онај, о коме је у приказу говор — затвори цркву пред свештеником, тако, да је овај у својој прехитрености донео мердевине и помоћу