Српски сион

В р . 40.

„СРПСКИ сион

Стр. 673

су прочитане и брзојавне честитке са стране. Представник етарокатоличке општине у Аустрији, др. Чех. усрдно је поздравио сакупљене чланове конгреса и при крају свога топлога говора овим је речима окарактерисао сврху тога конгреса: „Наше је дело, дело мира; оно је свагда имало и имаће у виду унутрашње зближење источне и западне цркве, — зближење не на лажном и немогућем базису покорности свих дркава догмама или Формулама једне, које му драго цркве, него на основу слободног и чврстог чувања и снажења суштине учења васел>енске цркве, на католичком основу дејствовања духа хришћанске истине и љубави. Ми служимо делу васељенског мира." Иредседник шва.јцарског старокатоличког црквеног савета Филипи поздравио је веома топјгим речима Р/се, који дођоше на конгрес. Од Руса је говорио протонрезвитер И. Ј1. Јанишев. Међу осталим је рекао и ово: Утешно је бити на збору, који хоће да послужи хришћанским идејама мира, истине, слободе, јединства у вери и љубави. Да та једина велика блага у земаљском животу налазе симпатије и на истоку, — не само то, него да се она високо цене, —■ сведочи ирисуство духовних предстојника, који дођоше из Русије, па и са најдаљег севера. Но још више: у Петрограду постоји од св. Синода уређена комисија, која има узвишену сврху, да испитује могућност сједињења са старокатоличком црквом, и да према могућности потпомаже остварење те сврхе Као члан те комисиЈе, којој су чланови два архиепискоиа, један епископ — сви су чланови такође св. Синода — ја сам добио налог, како од те комисије, тако и од првоприсуствујућег у св. синоду Паладија, митрополита Петроградског, да срдачно поздравим Бечке Старокатолике и све чланове овога конгреса и да им иајавим најтоилије жеље. Да благослови Господ ове племените и истински хришћанске тежње." Од стране англо-американског епископата поздравио је Старокатолике и изразио симпатије старокатоличком конгресу епископ Хел (из Илиноиса). Викар Јајт (Колумбија) донео је иоздрав и благослов конгресу од архиенископа Кентерберијског. Епископ Херцог (Берн) поздравио је збор у име швајцарских Старокатолика, ректор Ван-Тил у име Утрехтског архиепископа Јула (који је такође присуствовао на конгресу), епископа Харлемског и холандских Старокатолика свештеник Гету (Пасава) у живпм и одушевљеним речима насликао је положај

старокатоличких општина у Баварекој и Аустрији и исказао уверење, да ће овај конгрес оснажити Старокатолички покрет у тим крајевима. ПроФ. Ниполд из Јене у сјајном говору је окарактерисао је зиачај старокатоличког конгреса и у топлим, пуним осећаја речима. благодарио је иредставницима руске и сриске цркве за њихове симпатије и помоћ у делу Старокатолицизма. За иредседника конгресу једногласно је био изабран Филипи (из Базела), који је председавао и на прошлом Дуцернском конгресу, а за нодиредседнике: депутат Вендел и ректор Ван-Тил. На прво место је било стављено питање о сједињен,у цркава. Остале теме (свега на броју осам) тичу се питања о ултрамонтапству, о значају за римске католике Словене оног духовног наследства, које им је завештано од св. Ћирила и Методија, о принцииу нацијонализма у цркви, о Хусу и Јерониму Прашком, о филозофији про®. Гинтера и др. Раснру односно првог тезиса отворио је др. Вајбел ("\УеЉе1) из Луцерна. Говорник је у своме одушевљеном говору с иравом указао на безплодност папских покушаја у погледу еједињења цркава, јср они потичу из принципа ансолутног господства римског иапе над епископима других цркава. Кад би се папа одрекао принципа главенства, које противречи духу старе цркве, и догмата о папској непогрепшвости, који се не да оправдати ни св. Писмом ни св. Предањем, тада би се могло ступити с.Римом у преговоре. У допуну томе говору изјаснише се о нрвом тезису у истом духу и американски епископи Хел и Риндел. Осим тога донеше они још и предлог да се обнови Бонска комисија ради преговора о измирењу догматских разлика у учењу англиканске, старокатоличке и иравославне цркве. „Ц. В." М. В. Ј. Д 0 п и с и. Плашки, 16. 28.) септсмбра 1897. Неерећни и врло жалосни догађај који се овдје одиграо 20. и 21. о. м. тешко је ожалостио срце свакога родољуба, а нарочито нас свештеника. Па камо среће, да се та несрећа само овђе одиграла, и да нпје захватила сва српска мјеста по Крајини. Још на Велику Госпојину изродила се у Слушниди овака иста буна, која је стала неколико човјечја живота, и од то доба, она је као заразна болест дре-