Српски сион

Вр. 41.

„ СРПСКИ си он

С тр . 689.

придевамо неком, кад га именујемо оцем књижевности. Јесте, велика је, — ал су и велики људи ти, који се удостојише имена тог; велики су радови њихови, који за собом оставшне вековна живога. Онај који ствара нешто — што вековима тако остаје, — тај се мора назвати оцем тога рада. То су епохални родитељи српскога народа — а до данас их за ово 700 година двојицу набројисмо. У оно старо доба, када Срби отиочеше живовати својим историјским државним животом, отпочеше уједно и иросветни живот свој. Почетник тога нросветнога живота беше син владаочев — син краљевић — јер ствара народу свом, цркви и држави својој књижевни језик сриско-словенски, отиснувши од народа, цркве и државе језик стари словенски, који није ириличио говору срнскога народа. Тај српско-словенски језик унесе у српску књигу намењену цркви и држави, намењену просвети српскога народа. Ка,о што отац владалац ствара једну државу срнску, тако и син краљевић — а потоњи скромни слуга, олгара Божјега— ствара једну цркву српску и један језик у књизи сриској. Та српска књига и тај књижевни језик остадоше у срнском народу пуних 400 година. Али се тај језик све више примицао чистом срнском народиом говору тако, да би још најдаље за један век имали у сржкој књизи месшо сриско-словенскога језика — чисти народни језик. То би и било, да преко српског државног живота не прођоше они бурни и црни облаци, иосле којих неста. и српске државе и српске народне књиге. Поилава турска, сеоба великога дела српскога народа у земље и нод заштиту мо&них и славних владалаца куЛе Хапсбуршке , учинише велики нреврат у срнском и државном и просветном животу. И један и други сиаваше мртвим сном за пуних '200 година. У таковим жалосннм нриликама морала се изгубити и сртка књига, а с њом и сртски књижевни језик. Па када се српски народ од двесга година овамо оиет почео иза двовековног сна свог будити својим народним животом, почео се одмах будптн и : иросветним Просветни живот више је отео маха у оном делу српскога народа, који се сеобом својом у ове крајеве австроугарске монархије затекао у таковим иркликама, да је одмах иочео мислити о себи н о свом

просветном напретку. Али тадање прилике донесоше собом промагиен и шгрешан тут, да се њим што пре и поузданије дође до жељене просвете, тога великога ступа народнога живота. Место срнскога књижевнога језика уђе међу Србе други књижевни језик, којим никада не постигосмо оно, за чим смо иошли, јер језик тај беше неки помешани: руски, црквено-словенски и српски тако, да су га једном речи назвали: словено-сербским. Просветни напредак наш веома је рамљао, а још више застајао, док су други око нас у новој нам отаџбвни бујније културно цветали и напредовали. Узрок је том још већи, што је т ај неразумљиви језик ушао у сржке народне школе, да на тој осшцш Српчад тече знања и просветног напретка. Тужили се још тада умни људи на ту невољу народну, па кажу: „Сви сретнији народи у својим школама уче своју децу пре свега матерњем језику. Руси руски, Чеси — чешки, Пољаци — пољски, а ми не смемо учити и иисати онако, како говоримо. Ми се морамо служити језиком, који ни сами учитељи не разумеју, нити њим гововоре, и који наша деца никад не ће научити, а очеви и матере њихове га не разумеју. . . Са неким страхом ишла је девојчица у школу, а. са зловољом се дечак кући из школе враћао. Четири, нет и шест година ишла .је девојчица у школу, па тек је онда могла књигу читати, а дечак иисмо написати — и то којим језиком? ТуТјим. Девојчица није разумевала шта је читала, а дечко није знао шта је писао. Мати је зловољна била, кад је загледала у књигу своје ћерке, јер јој ова није знала рећи шта значе оне речи у њезиној књизи. — А отац? И он, који воли иначе свога сина, хладан је био према њему, што није разумео књигу, коју му је син учио. Тако су и родитељи и деца једно другом туђи постајали, а народ се тиме све више ириближивао потиуном незнању и свом назатку. — " Ово је, роде српски. очајнички српеки вапај, овако вапију савременнци тнх жалосних прилика, када се сваки српски родољуб морао тешко забринути, шта ће бити од нас? Очекивао се нови месија у сржкој књизи. И шај се доиста јавља, ако не у краљевској иалати, као оно отац старе сржке књиге, — а оно у сељачкој куКици, син иросшога сељака. Да чудна ли контраста?! а да чуднцје