Српски сион

Стр. 690

„СРИСКИ СИОН."

Бр 41.

ли још армоније?! Свеши Сава штиши књигу од „сшарословепасога^, а Вук чисши од „славеносербског" језика. Идеја св. Саве живела је и шрајала стотинама година, а идеја Вука ЛараџиЛа живеЛе и тра/јаЛе, докле шраје и једнога Србина на овоме свешу! Велики народни филозоф и претеча Вуков, који у своју вечну кућицу прима уза се данас Вука — негдањи попечитељ просвјешченија у у Србији — Доситије такође беше вапио за српским народним језиком, али не показа сасвим тога народнога језика; а дође одмах за њим Вук, који казује та. ; ј народни језик дивним сведочанством сриских народних тесама. С њима за то и отпочиње Вук свој спасоносни књижевнички рад. Српске народне песме певају стару српску славу и српске јунаке и слава та разнесе се њима по целом ученом свету. Срби постадоше народ, којега поштоваше од сад и словенски и несловенски културни народи, колико нам стекоше велике славе и признања изван дома нашега, толико још више донесоше користи у свом дому, међу своје. Гвозденом вољом и неуморним радом наоружао се Вук за дугу и љуту борбу за народни језик у књизи српској. Из те борбе излази он победником тако, да је плодове те борбе могао нај јасније видети оне године, којој се даиас навршује тедесетогодишњица. Чудновато! Године 1847. одЈ)жала је мобеду Вукова идеја, а шдесетогодишњицом ше иобсде смирују се вечишо косши његове у посшојбини његовој. Јесте, извојевао је љутп мејдан Вуче, јер стаде лечити љуте ране, под којима цвилесмо дуго време — читава подруг века. Место оног туђег језика, који Српчад не разумеше, улази иомало српски језик у српску књигу тако, да ве^ од иола века овамо нестаје оне страве и оне бојазни, с које смо се онако тешко забринули — шта ће бити од нас?! Нестало је сад тога, јер имамо сриску народну књигу као основу, на којо.ј се иросветно све више и боље дижемо. Напредак тај корача удвострученим убрзаним корацима према оном напретку, који достигосмо на нездравој и ненриродној основи. То је она најкориснија и најзначајнија иоследица свега Вукова књижевнога рада. Рад је тај огроман, књижевни су му поједини радови многобројни тако, да су слабе

силе наше да их данас — у овом часу јасно изнесемо. Али ииак. када видим данас овде нљени многобројни нодмладак српски, за који је Вук неуморно ридио до иоследњега часа у животу свом, и данас, када чинимо помен преносу његових костију у отаџбину њихову, не можемо, а да помен овај о њему не завршимо овим речма: Велики ли си био, Вуче, који нам сакупи, исниса и сачува за вечита времена бесценблаго народно: српске несме народне, приче и пословице, загонетке п бројенице — те красне умотворе народне, јер си њима сачувао и име народно и на дому и ван дома! Уман ли си био, Вуче, кад без школе даде српској школи по одређении правилима сврстан српски народни говор, да га лакше Српчад у школи научити може! Свешао нам иример остајеш, Вуче, који у жпвоту своме љубљаше цркву сво.ју, у коју си, као што и данас живи нричају, који те гледаху, својом побожном душом свагда залазио, кад год си могао, да се помолиш Богу истиноме за срећу и нанредак милог рода свог! Још свешлији пример постаде, Вуче, јер љубав своју светој црквн својој и делом засведочи : Ти не даде да зуб времена уништи светиње црквене, старе свете књиге наше, из којих на, светосавском језику слављасмо Бога и његова Јединородна Сина, светитеље православне и српске цркве наше, јер си заишао по Српству и спасавао старе наше Србуље, и, где год си за њих чуо, од своје си сиротиње откидао и њих искупљивао, да их сачуваш, да их ироучиш, да нам покажеш на њима светосавски језик, да тако знањем својим користиш иодмлатку својем, оставивши на млађима, да наставе и допуне оно, на што Ти доснео ниси. Љубио си цркву своју и род свој, јер му даде свето писмо Новога Завета на ,;езику његову, а тиме си, Вуче. у историји хришКанске књижевносги подигао српском језику сиоменик, који ће свагда верно јављати ученом свету живи језик онога народа, за који је писан. А ради важности, која у животу свакога народа хрииЉанскога има свето чисмо на његову језику, ово Ти је дело круна твога књижевнога рада!