Српски сион

С тр . 710.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 42

Облик иесмотвора „канон" не беше баш нова појава у цркви. Разлика између канона и других несама дрквених није баш велика и састоји се само у једином обиму: обично је канон дуљи од других песама. Нама је нознато, да су псалми Давидови од заманде употребљавани при богослужењу хришћанском. Тако је исто црква хришћанска примила од јудејске и обичај појати несме св. Писма што се находе ван нсалтира, додавши старозаветнима песме новозаветне т. ј. песму св. праведннка Захарије, оца Претечева, и иесму Пресвете Богородице. Доказом томе служи извесно место св. ап. Павла, у ком говори он Хришћанина да поју псалме и песме (разумевајући под потоњима иесме св. Писма). Од IV. века (бар колко је нама познато; можда је тај обичај постојао раније) хришћански песмотворци почеше стављати пред иесме своје стихове псалама. Ту нада почетак наших стихира на Госноди воззвахЂ, на Хваиите и на стиховн^. Кад се песме хришћанске умножише, требало им је назначити у богослужењу нова места; и тако песмотворци почеше већ метати своје нове песме не само међу псалмове, него и међу несме Св. Писма, које се налажаху изван Псалтира, тако да би после отпојанога стиха ових песама појали тропар хришћански. Ради разлике тих песмотвора од других, који се појаху између стихова псаламских, и ради означења времена њихове уиотребе при богослужењу, делили су их песмотворци на одељке, према броју иесама св. Писма, који се такођер називаху иесмама: а на почетку сваког одељка почеше стављати тако зване нрмосе, што означава свезу (еЕрр .05, ГгасШз), претстављајући садржајем његовим ма какво место из одговарајуће пееме св. Писма. Те нове песме називаху се канонима само тада, кад се еастављаху на нут број песама, који је садржан у св. канону књига св. Писма. А кад се састављаху само на две несме, зваху се двопјеснеци, кад на три — трицјеснеци и д. д. На такав начин канони, двопјеснеци, трипјеснеци и четверопјеенеци, ио спољашњему саставу своме нису ништа друго, доли збирка троиара, којаје свезана са песмама св. Писма ирмосима. Од стихирних песама несме канона могу се разликовати само тиме, што су у њих стро®е или тропари много краћи од стро®а или одељака стихирних. Из књиге: Исторш богослужебнБ1ХЂ шћсношкнш правоелавнои католическои восточнои церкви, проте II. И. Флоринекога, превео: Л. Богданови&, парох Осечки,

Заставином „Дишкрећанину". (Свршетак.) Вечито иотезање стања арадске црквене онштине пред јавност почива опет иа необавештености госноде, која ту ствар непрестано нотрзавају. 0 узроцима тога стања писано је потанко у последња два броја „Српског Сиона" од године 1896, иа да се такове ствари не би у тако кратком времену два пут иублици изнашале, упозорује се свако, ко се за те ствари интересује, нарочито пак госиодин свештенички заступник арадског и св. миклушког изборног среза на нашем народно-црквеном сабору у Карловцима, који је нашао за сходно на основу рђаве уиуте у ствари и интерпелацију у сабору поднети у тој ствари, на иоеледња два броја споменутог листа из године 1896, где ће видети јасно, ко је целом стању данашњем крив. Ако се госиода незадовољна послуже по закону припадајућим им правним леком на високо кр. уг. министарство против односних решења автономних власти, па се њихов правни лек горе не реши дуго, ко је други крив нередовном етању ствари, него сами утецатељи, који су поднашањем нравног лека отегли ствар у недоглед. Знају ли та госнода, као и господа, која њихове речи и обавештаје за готов новац нримају, колико је времена требало, да се изнова устроји редовна управа у црквеној општини темишвареко градској иза раепуста нријашње уираве редовне у тој ошптини? То је могло бити и у Араду, да се није ишло даље. А кад се је ишло, ред је чекати, а не сваком приликом безразложно нанадати другог због ванредног управног стања у тој оиштини. Болест је то давнашња иашег света представљати свеујавности изопачено и неистинито, да би се само извесне страначке или личне сврхе иостигле и да би се други људи приказали у рђавој и црној боји. Тако не зазире ни господин „ Дишкрећанин" од неистинитих тврдња, где год држи, да исте поднети могу. Али шта ћемо, кад му је то једно од главних својстава духа и срца његовога. Он је у стању, а да му не ноцрвени образ, написати, да у шематизму, о коме је реч, о платама учитељскима ништа на крају тога шематизма изнрављено није. Ко год отвори исти шематизам и сравни код појединих општина дотичне наводе, моћи ће се уверити врло лако о томе, колико је госп. Дишкрећанин љубављу