Српски сион

С тр . 742.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

три тут изговара кум и трисушпи, а четврти мут — сам свештеник.

„Српске задруге побожних људи" (Писмо уреднику „Српскога Сиоиа.") Поштовани Господине уредниче! У 36. броју „Сиона" од ове године, амеђу белешкама, спомињу се „Српске задруге побожних људи". По тој белешци означена је цел тих задруга као племенита, и претпоставља се, као да ће таке задруге сузбити секту назаренску. Бојати се само да оне и нехотице не ггостану опасне већ само због тога, што се чланови тих задруга називају међусобно евангелицима, а то би их могло одвести у заблуду евангелиста протестаната. С тога се упозорује свештенство да буде на опрезу. И овде има такових задруга. Чланови истих се заиста одликују ревношћу у похађању црквеног богослужења, и у опште снољним изражавањем побожности. Изглед им је смеран, повучени су у себе тако, да се већ на први поглед могу познати. По казивању њихову сва им је брига и мисао на то управљена: Како ће овде на земљи по вољи божјој живети, да би се могли сиасти. Вредни су и трезвени. Организације за сад немају никакве. Главно им је то, што се у недељне и празничне дане после подне скупл>ају код једног или другог члана; ту читају и „тумаче" св. писмо, певају познатије црквене песме и тропаре, читају животе св. угодника божјих и „путовање поклониково е овог света на онај", од Јована Буњана, што је са енглеског превео Чедомиљ Мијатовић. То чине с тога, јер држе, да ће тако богоугодније провести недељни и празнични дан, него када би изишли на сокак међу људе, где се иразни и већином богомрски разговори воде. Недељом и празником чувају се обичних тешких послова. Ово би заиста биле светле црте тих задруга, и кад би на томе само остало, онда би се могли с правом надати, да ће оне бити устук назаренима. Али није утешно то, што су неки између њих отишли већ и даље и што су већ загазили у секташтво, те се бојати, да оне, место да буду устук назаренству, не ностану ћуприја, преко које се међу ове лакше доспева. — Има наиме овде код нас друштванце једно, свега њих пет-шест, а било их је пре неколико година више, који су већ застранили. И они су додуше у цркви при сваком богослужењу редовно, скрушено и

нредано се моле, шта више неке делове св. литургије клечећи слушају, али, по уставу и обичају св. наше цркве на обвезно целивање крста или икона, нити на мироносање не приступају никада; тако исто не иду за литијом, када се у иоља носи. Њих овде зову богомољцима. Тумачећи на своју руку св. писмо, они се, веле, боје целивати иконе и часни крст, јер да је то рукотвор људски. То своје држање бране свим оним местима из св. нисма, на која се и назареии позивају. Признају, да су иконе добре ради побожног сећања на оне догађаје или лица, која су на икони представљена, шта више, они и сами држе иконе по својим кућама, али их само не смеју да целивају. Они у томе тако далеко иду, да се радије не причешћују, само да, приликом исповеди, не морају целивати крст и Христову икону. Мене су, кад сам овамо дошао, молили једаннут да им дозволим, да се исповеде и причесте, али да не морају целивати. Разуме се, да им то нисам могао по вољи учинити. Више сам нута у проповедима својим одвраћао од тог њиховог застрањења, а и кући су к мени долазили, али их нисам могао све одвратити. Већина је послушала реч моју, те сада, као и остали народ ириступа к целивању и мироносању, али њих неколико остадоше при своме, и молили су ме, да се не љутим на њих, него да их оставим на миру, јер да они никако не смеју иконе целивати. Осим тога неколико њих неће никако да једу крв од закланих животиња, а то и назарени не раде, а на основу неких места из св. писма која се сасвим на нешто друго односе. Било је шта више некада и то, да нису хтели иримати анаФору. Као што се види ови су већ застранили, и у заблуди својој остају тврдокорни и не помаже им разлог. Јасно је, да су у томе, имајући за пример назарене, застранили. Рекао бих с тога, да се већма треба бојати тога, да не оду и даље у својевољном тумачењу св. писма и да се не изједначе односно не слију са назаренима. него да ће се можда због назива свога са евангелистима нротестантима изједначити. А и било је случајева, да су од њих неки к назаренима прешли. — С тога се не може довољно напрепоручивати нашем свештенству, да будним оком прати све појаве у својој парохији, да своје дужиости савесио и тачно исиуњава, да пази на себе, да му се не би могло рећи: врачу исцели се сам. Особито по оним местима треба да